Прочитај ми чланакПреко широке Саве људи су се тих дана гледали само преко снајпера. Мост на реци Сави повезује Славонски и тзв. Босански Брод. Тај мост је, 3. марта 1992. године на тенковима прешло 3.000 „бојовника” који су окупирали општину Брод, потпуно фокусирани да заврше посао ђедова из ’41. године. Пуних пола века прошло је од како се Сава коначно умирила и престала носити српске жртве још од Лоњског поља.
Највећа опасност од Саве тих година била је да уништи љетину коју су људи ишчекивали с пуно наде. Тако је било све до тих мартовских дана ’92. године када је Сава поново показала да је синоним за опасност, права убица од реке. Показала је да то није само река која раздваја Јужну и Средњу Европу, већ граница која раздваја и људе.
У тадашњој улици ЈНА, 25. марта те ’92. године убијена је цела породица Мартић и њихов комшија Дујанић Душко. Дакле, било је то дан пре 26. марта, који многи узимају за почетак рата у БиХ. У бродском селу Сијековац одмах је убијено 9 Срба, а у наредним месецима њих још 37. Убијени Срби су хладњачама превожени на чамце и бацани у Саву.
Тако је након гробаља за многе чамце и лађе, Сава поново постала нова српска гробница. Река је то која у овом тренутку чини видљиву границу Хрватске и БиХ, али граница је она ЕУ и граница Балканског полуострва. Њеном матицом бродови су превезли много терета, али тих мартовских дана, приоритет је био терет у виду људских тела. Брза река, пуна снаге, бучна и необуздана, својим жубором прикривала је српске крике. А, надметање у убијању Срба могло је да се захукта јер је ВРС још увек била далеко од Брода. Својом рибом Сава је нахранила много гладних уста, али тих мартовских дана хранила је само усташку жељу за српском крвљу. Како се ВРС тек спремала за операцију „Коридор 92” усташе су убијање Срба могли да пусте машти на вољу а тим покољима је командовао њихов дојучерашњи комшија Нијаз Чаушевић звани Медо, који је познавао сваки праг.
Да би зауставио иживљавање и још једно српско страдање, Слободан Медић, командант 126. ескадриле Мигова на аеродрому у Батајници, самоиницијативно је кренуо на задатак. Петорица пилота која су тога дана били у приправности, кажу да је Медић седајући у свој МИГ-21 рекао да одлази на задатак тамо где „Посавина Семберију љуби.” У више налета дејстовао је по усташким снагама на Сави. Оборен је на данашњи дан 1992. године изнад Славонског Брода, аматерски снимак показује да се успео катапултирати и отворити падобран. Као важан ратни заробљеник пребачен је и чуван на острву Крк.
Када је генерал Славко Лисица 7. октобра 1992. године ушао у Брод, затекао је пустош, пепео и покољ. Усташе су у бегу запалиле Рафинерију нафте али и минирали исти онај мост који су храбро на тенковима прешли и још храбрије побегли скелама преко Саве.
Генерал Лисица је тад у њиховом командном центру пронашао документ који показује да ови људи имају генетски код самог ђавола. Наиме, радило се о посебним дозволама за силовање које је потписао командант позадине ХВО-а Ахмет Чаушевић. „Потврђује се право интервентном воду из Сијековца да може извршити привођење особа женског пола у корист мушког пола.” Стајало је у том документу, а Медић је знао да против таквих монструма мора кренути у борбу.
Слободан Медић је поведен на размену 14. августа 1992. године. Враћен је у затвор након што је одговорио потврдно на питање једног усташког „часника” да ће се поново вратити у авион кад буде пуштен. Каснија усташка сведочења у Хагу, показују да Медић више и није могао бити размењен, усташе су се хвалиле да су ’93. године једном српском пилоту одсекли уши да више нема где закачити слушалице. А Слободан Медић је био једини српски пилот који је остао неразмењен.
Медићев „колега” из ЈНА, Рудолф Перешин, у то време је са аеродрома Жељава у Бихаћу украо МИГ-21 и побегао у Клагенфурт. Аустријанци су га скривали, мало саветовали како да убија Србе и тајно га пребацили за Загреб где је овај дочекан као херој. Судбина је хтела да на исти дан кад је оборен Медић, само у временском размаку од 3 године, и Перешин полети у свом МИГ-у 21. На данашњи дан 1995. године Роберт Перешин бомбардовао је Градишку а главни циљ била му је болница коју је и погодио.
Тог 2. маја ’95. године усташе су завршавале терористичку акцију под називом „Бљесак.” На српску област Западна Славонија која је била саставни дио РСК и под „заштитом” Унпрофора, сручило се 16.000 црних униформи.
Унпрофору је баш тад истицао мандат и јавно се причало да ће га заменити јединица са новим називом УНКРО. Они ће бити ту само да контролишу путни правац Београд-Загреб као и железничку пругу од великог значаја која пролази кроз источни и западни сектор РСК. Србима је већ ту било јасно шта их чека јер је јасно да УН-КРО, значи Кроатиа. Тако је још 1 мост на Сави, овог пута у Градишци, постао мост спаса за преко 15.000 избеглих Срба. Њих 283 никад га није прешло, масакрирани су а међу њима је било 9 деце и 45 жена.
Перешин је након болнице гађао и избегличке колоне које су се кретале ка Градишци.
ПВО ВРС успела је да га обори, авион је инерција однела на територију коју контролишу усташе док је тело Рудолфа Перешина са све авионским седалом завршило у Сави. Послератно време говори много о односима зараћених страна о својим херојима. Хрватска је одмах после рата направила велики притисак да се пронађе тело Рудолфа Перешина и у то уложила велике ресурсе. Након две године потраге, тело Рудолфа Перешина пронађено је 100 км даље од пада, у Оџаку, у Сави испод 2 метра муља. На преговорима у Женеви, српска страна једино је успела издејствовати да се размена изврши на мосту у Градишци. Договорено је да ће хрватска страна предати тело мајора Радослава Лакића и већи број српских заробљеника који су још чамили по хрватским казаматима, за остатке Рудолфа Перешина. Примопредају су пратили сви медији региона а Перешина је породица идентификовала по зубној протези. Рудолф Перешин одмах је постхумно добио чин „стожерног бригадира” и постхумно је одликован медаљом за „изнимне подухвате.” А како и не би, када је савршено убијао Србе. Сахрањен је уз највише државне и војне почасти. „Зракопловно техничка школа” у Великој Горици и центар за обуку у Загребу, данас носе његово име. У Горњој Стубици постоји споменик Рудолфу Перешину, ту је направљен и музеј у коме је изложено његово летачко одело. На истом месту изложено је његово оружје и авионско седало те отворен парк који носи његово име. У Загреб је недавно враћен МИГ-21 којим је Перешин пребегао у Аустрију, који је конзервиран и уз његову бисту изложен за јавност. Ту је изложена и информативна плоча и спомен соба Рудолфа Перешина.
С друге стране, Слободан Медић за ширу српску јавност остао је тотално непознат, јер српска страна се увек водила паролом да је боље не чачкати по ратним ранама. Слободана је целог живота тражио, ко други но отац му Драган, и један од ретких који га је за живота у својим књигама помињао био је генерал Милисав Секулић. Историја је заборавила на Слободана, човека који је остао слободан и полетео у вечност бранећи српски род. Никада није размењен јер су се усташе заиграле и превише га масакрирале па се није могао јавно приказати. Слободан Медић скончао је тако што је пред крај рата жив испечен на ражњу у Широком Бријегу…
