Прочитај ми чланак

Пише Дејан Жујовић: Прекиди стварности

0

Једна ствар ми је годинама сметала када бих се враћао са пута. Почео сам да штопујем време од слетања на Сурчин до тренутка када би неко искривљено лице дивљачки трубило и препречило тротоар само да купи паштетицу са сиром… Колико је времена потребно да се из нормалности убацим у дивљачки мод живљења?

Сетим се љубазних људи из чијих сам се градова вратио и размишљам ко је запатио ову планету мајмуна овде? Нема нације која се више ку..и без покрића од ове. Од пресмешног човека који се представља као председник до Рома на семафору који се залеће на шоферку. Ко је крив? Није сигурно мали човек, већ политичар који у жабокречини сеје пуноглавце нетрпљивости и агресије.

Већина нас се од овога бранила повлачењем у себе. Изградњом микросвета покушали смо да се заштитимо. Упорно смо губили, али нисмо желели да изађемо из зоне комфора. Тако нам је било најлакше. Делегирали смо своје гласове, жеље и надања људима који су нам се чинили сличним. И даље губили. У исто време, неки ликови са мање скрупула, неоптерећени етиком и моралом, ушуњали су се у наше животе. И од наших микросветова направили сеоски вашар.

Многи оспоравају предност формирања новог опозиционог блока. Нове опозиције Србије, коју чине покрети са више чланова од многих, медијски извиканих ведета опозиционе мисли. Никако да нађем тог оверивача који ће да ми удари печат на чело да сам правоверни опозиционар. Може ли неко да ми нађе јединицу мере за опозиционара? Који су критеријуми да уђемо у елиту? Несарадња са окупатором? Па сви сте, рођаци, бар у једном тренутку сарађивали са врагом. Трпљење последица, прогањања, проблем у личном или пословном животу? Већини вас добро иде и даље. Извињавам се због лењости надлежних силеџија да ми отворе лобању. Ништа се не дешава. Крив сам. Што нисам изгубио посао, што нисам пребијен, што ми таблоиди не раде свакодневну ректоскопију. Тако би и од мене и мојих колега направили пожељну опозицију. Опозициони легитимитет дају таблоиди владајуће странке.

Ви сте и даље наши другари. Ништа вам не замерамо, ништа не критикујемо. У једном тренутку, можда, ћемо да имамо прилику и да сарађујемо. Бићу до краја отворен, знам и ко ће први да зајебе. Ми сигурно нећемо. Свако од нас је довољно паметан да би до сада нашао политичко ухлебљење. Али, нисмо ми такви. Зато смо и правили покрете и групе грађана. Зато што смо другачији. Зато што се не ложимо на функције, моћ, новац. Довољно га зарађујемо у својим струкама. Ми смо одговор на оно што многе плаши – да ове отерамо, а да се они не врате. Другачији смо. Деца ове земље која нам је на првом месту. И око ње нема преговора. Нема ценкања, нема кумова, нема амбасадора.

Прекиди стварности. Да не знате како се зове председник ове земље. Да га виђате у медијима као Халејеву комету. Да политичари раде свој посао, а не да глуме медијске звезде. Да боље познајете победнике математичке олимпијаде него министре. Да свакога јутра на јавном сервису иде дечији образовни програм, а не полуписмени муцавци. Да Скупштина буде место у које председник Владе улази са зебњом. Да ничија имена не буду важна, него институције које ће да функционишу ма коју будалу народ буде изгласао. Ја у садашњу стварност и даље не желим да верујем, и знам да овај народ може боље. Време је да излечимо ране и кренемо напред, са људима који немају репове у прошлости, а земљи желе најбоље.