Прочитај ми чланакПоглавар СПЦ, о Косову и Метохији, искушењима... Најважније и најсветије што имамо је на Космету. Њега не можемо никоме и ни по коју цену дати. Свака сила је пролазна, а ми смо се у то небројено пута уверили
КОСОВО и Метохија није јарам на врату Србије. Тај терет није лако носити, али то није оков ропства нити притиска, већ благодатни јарам Божјег благослова. Не може се зато јужна покрајина дати на поклон Албанцима, јер нико не поклања своју кућу. Одговорна политика ниједне државе или народа то не може да прихвати. Свака претпоставка поделе Косова отпада, јер народ то не прихвата. Чуо сам јасно људе са КиМ који кажу да ако се било који део Косова одвоји од Србије, они тамо више немају шта да траже. Једини њихов пут, у том случају, биће – нови егзодус.
У предвечерје Васкрса, највећег хришћанског празника, ово поручује патријарх српски Иринеј. Поглавар Српске цркве недавно је провео пет дана у посети манастирима и народу на Косову и Метохији, коме је упутио речи утехе и охрабрења.
Тамошњи Срби, како наглашава, имају улогу чувара свете косовскометохијске земље и светиња које вековима бдију над нашим народом. Уочи празника над празницима, дана када хришћани славе победу живота над смрћу, српски првојерарх њима, али и свим православним верницима, упућује поруку мира и благослов за слогу и рад на корист српског народа и државе.
СРБИ У РАСЕЈАЊУ ДА САЧУВАЈУ ВЕРУ
Држава има своје амбасаде, дипломатска представништва, али наш народ у свету одржава Црква. Да није наша црква присутна широм Европе, Америке, Аустралије народ би заборавио и ко је и одакле је. Језик се брзо заборавља, али вера траје. Граде се нови храмови и народ се окупља. Добро је видети наше амбасадоре у црквама заједно са народом. Волео бих да се бар део тих људи расејаних по континентима врати својој земљи и својим коренима, али нема сумње да ће највећи број њих остати у земљама које је изабрао за свој нови живот. Важно је зато да сачувају своју веру, свој идентитет и везу са народом из ког су поникли.
ПОСЕТА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
Одморио ме је наш народ на Косову. Одавно сам планирао да проведем време на КиМ, али тек сада ми се за то указала прилика. Дочекао ме је цео Ораховац, а исто је било и у Великој Хочи, Штрпцу, Косовској Митровици, Драгањцу. Није истина да нема нашег народа на КиМ. Нема га онолико колико је било, али и данас тамо постојимо. Топлину дочека доживео сам као радост због присуства Цркве, оне силе која је и у најтежим данима водила наш народ.
Видео сам радосна лица нашег народа, што ми даје основ да верујем у васкрсење њихове наде. У мени су видели своју Цркву, своју земљу, те схватили да нису сами и усамљени. Они никада не смеју да помисле да их је српски народ оставио и заборавио. Страдање Срба на Косову пред Богом и историјом је велико. Они су чувари наших светиња и свете косовскометохијске земље, која је натопљена крвљу мученика. Њима је пала та велика част да бдију над нашим Косовом и Метохијом.
СВЕТИЊЕ И СВЕТИТЕЉИ НА КиМ
Најважније и најсветије што имамо је на Косову и Метохији. Пећка патријаршија, пуних осам векова је дом наших црквених поглавара. Њега не можемо никоме и ни по коју цену дати. Свака сила је пролазна, а ми смо се у то небројено пута уверили. Силе се мењају, али народ остаје. Морамо то и данас да имамо на уму и да останемо на КиМ и чувамо оно што смо наследили. Наша највећа нада и очекивана помоћ је од Бога и наших светитеља. Све док је у Дечанима Свети краљ, Свети Јоаникије у Девичу, а тела многобројних архипископа у Пећкој патријаршији, можемо да се уздамо у њихов благослов и њихову помоћ у борби са свим искушењима. Са том надом морамо да бранимо наш народ на Косову и Метохији.
ПЛАН ЗА БУДУЋНОСТ ПОКРАЈИНЕ
Не могу да прихватим да наше највеће светиње и бисери светске уметности Грачаница, Дечани, Пећка патријаршија сутра буду у некој другој држави. То Срби не смеју да дозволе, а да је више глобалне правде и правичности такву отимачину ни свет не би смео да допусти.
У решавању проблема Косова и Метохије не треба журити. Ствари се у међународним токовима полако мењају. Свет полако увиђа да Срби на Косову нису од јуче, већ да су тамо вековима, и да је то наша матична земља. Тамо су наши почеци и корен свега креативног и стваралачког у нашем народу.
Србија без Косова није Србија. То би био обезглављен човек.
Неки компромис, међутим, могао би да дође у обзир. То би подразумевало договор о стварању услова за заједнички живот Срба и Албанаца на КиМ. Са њима смо вековима живели заједно и нису нам сметали, иако су нам чинили доста зла. Два народа делила су тамошњи живот и све тешкоће, уз углавном нормалан живот. То би и данас могао да буде могући начин за окончање кризе. Косовскометохијска земља је богата и лако може да прехрани и Србе и Албанце, ако они желе да нормално живе.
ЈЕДИНСТВО СРБА НА КОСОВУ
Поред наших вековних непријатеља, често су и сами Срби радили против своје државе и свог народа. Потребно нам је јединство у очувању Косова и Метохије. Срби на Косову могу да опстану само ако су јединствени. Ми смо у прошлости много страдали због неслоге, али у заједништву нам је била највећа снага. Чуо сам да међу нашим људима тамо има и неслоге, заваде. То није добро, јер само слога и јединство могу да им помогну. То важи и за њихову економију. Само кроз заједнички рад, удруживање и задруге Срби са Косова могу да раде, производе и продају своју робу и тако обезбеђују егзистенцију.
ПОВРАТАК РАСЕЉЕНИХ
Чини ми се да је пропуштена прилика да Србија у преговорима као свој први услов постави повратак расељених, поправку њихових срушених домова и стварање услова за враћање узурпиране имовине. Запамтио сам случај Србина из Метохије кога је убио Албанац, који му је узурпирао кућу. Када га је видео у дворишту, које он данас сматра својим, узурпатор је узео пушку и убио га. На то нико није реаговао. Нисмо ни ми тражили темељан повратак нашег народа. Средиште покрајине је без Срба. У призрену у коме сам ја живео било је чак 16.000 Срба. Данас није тако. Да не говорим о Пећи, Ђаковици…
НИСАМ ЧОВЕК ПОЛИТИКЕ
Не припадам ниједној политици. Гледам у људе, гледам у живот. Политичких странака је много. Да је среће да смо сви свесни стања у коме се налазимо, па да одбацимо све личне користи и да се окренемо заједничким интересима нашег народа, државе. Молим се Богу да нестану поделе међу нама, и да нам једини пут буде опште добро нашег народа и свест о његовом окружењу. Плашим се да многи под видом борбе за народ покривају своје личне интересе, што никако није добро. Наше највеће историјске личности водиле су се начелом да буду „слуге Божје и слуге народа“, што би и данас требало да важи.
ИМАМО ПОМОЋ СЕСТРИНСКЕ РУСИЈЕ
У решавању проблема Косова и Метохије рачунамо на помоћ сестринске Русије. Председник Русије Владимир Путин, када сам му говорио о Косову, јасно ми је рекао: „Шта год да Србија о овом питању одлучи, ми ћемо стати иза ње.“ Наша земља са правом негује наду да ће имати помоћ и подршку руске државе. Русија нам је духовно најближа и можемо да рачунамо да ће стати иза нас. То, међутим, није довољно, јер и ми морамо да одлучимо о томе које је решење најбоље и коју одлуку о Косову ће прихватити цео наш народ.
ХРИШЋАНСТВО У ЕВРОПИ
Није угрожено само православље, угрожено је и хришћанство. Хришћанска Европа, нажалост, данас је то све мање. Друге силе њом владају, а врло често су супротстављене вери и религиозности. Верујемо да је то привремено стање и да ће Божја промисао увек однети победу. Када човечанство искуси све оне благодети, које често воде духовном сиромаштву, празнини, бесмислу живота, вратиће се и својој вери и својој цркви.
СТАТУС СРБА У ХРВАТСКОЈ
Цркве и верске заједнице имају велику улогу у данашњем свету. Када би се осетила потреба за зближавањем и разговорима о проблемима, верујем да би стање у свету било апсолутно другачије. Када ово кажем имам у виду и однос српског народа са нашим суседима Хрватима. Римокатоличка црква ту може да одигра одлучујућу улогу, када би јасније указала на тамошње нехришћанско понашање. Када би врхови верских заједница били свесни могућих резултата дијалога и неминовности прихватања Божјих, универзалних начела, ситуација би била драстично боља.
СВЕТА МИСИЈА СРПСКЕ ЦРКВЕ
Наш превасходни задатак је да бринемо о душама људи, о човеку и његовом достојанству. Хришћанство није у теорији и речима него у животу. Можемо ми лепо говорити, али ако то не потврђујемо и животом све ће бити сејање у ветар.
Човек треба да упозна своју веру и да живи по њој. Црква човека учи да поштује Бога, свог Створитеља. Али и да поштује сваког човека, без обзира на његову веру, културу, националну припадност. Да га посматра као личност и као оног који носи икону Божју у свом бићу. То је права мисија Цркве. Морамо да знамо ком народу припадамо, али и да живимо као људи достојни лика и имена Божјег. Неће нас Бог питати да ли смо били добри Срби, Хрвати, Немци већ какви смо људи били у животу. Христос нам је дао пример како се може бити пријатељ и брат и како се пружа рука сваком човеку.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
