Прочитај ми чланакЗа разлику од либерлазима који као само једна (рекли би заправо последња) варијанта Легинове етике и морала може да мења своје име, али не и основни смисао свог постојања – индивидуализам, частољубље и среброљубље, социјализам као идеја која одрицањем од среброљубља и индивиуализма настоји да изгради „нови“ етички свет и у њему „новог“ етичког човека има све предуслове да изађе из замке у коју је запао и пред нама се појави као идеја у чијем центру више неће бити „овоземаљски рај“ који по суштини одговара ономе што око себе ствара Легион, него Небески Еден као исходишна тачка човековог битисања.
“Nomen mihi Legio est, quia multi sumus.”
Од свог постанка до данас, либерализам је показао невероватну способност мимикрије. Он је мењао (то и данас чини) своје име (делећи по том шаблону и своје поклонике), али никада није успео да промени своју суштину. Испољавајући такве способности, либерализам се показао као права творевина свог оца. Позивао са на морал, а био је и остао неморалан, покушавао је себи да наметне етикету “етичке идеје”, а бивао је дубоко неетички. Својевремено је свој поглед упирао ка Богу, бивајући при томе све удаљенији од Дародавца живота.
Његови следбеници, као опчињени посвећеници девијантног култа лажи, сматрајући да бране једину “исправну мисао” уздигли су oву идеју на ниво живота, па је тако идеолошких устава ослобођен либерализам постао – живот. Без њега се не може живети, “не може се сести нити хлеба јести”, осим њега ништа не постоји, њему није могуће пронаћи замену. Либерализам је тако постао зла коб човечанства које попут наркоманског зависника своју једину срећу проналази у повећаним дозама наркотика, за које је и сам свестан да воде у смрт. Идеја која се у почетку представљала као слушкиња живота, потчинила је живот себи. Либерализам данас и званично више не постоји због човека. Човек је напокон ту због њега.
Отуда либерализам би са пуно права могли назвати Легионом, сабором демона разних имена и једнако зле нарави, збиром који у свету самоосуђеном на смрт постоји под разним називима, увек спреман да се прилагоди свакој наредној фази труљења живота коју сам својим деловањем узрокује, увек на корист себи, никада онима у чије име наводно царује.
У чему се огледа етика либерализма?
Либерализам је нашао своју Гадару и свог домаћина, баш као и Легион до свог сусрета са Христом.
Као Легион, либерализам у центар свог интересовања ставља човека и њему подређује стварност коју обликује, водећи при томе рачуна да у први план постави не себе, него поседнутог. У тој стварности Легион од нарцисоидног, самодовољног и никада задовољног представника савремене Гадаре, (подилазећи у име хуманизма свим његовим манама), ствара лажног бога, уверавајући га да сваки човек може бити Бог или барем Њему сличан. До овакве просвећености долази се, учи нас Легион сталним “напредовањем” које се огледа у задовољењу среброљубивих нагона исказаних сталним сабирањем пролазности. У свету који ствара Легион, Бог постепено престаје да буде вечност, живот прераста у смрт, а страх од нестанка који окупира човекову пажњу побеђује се не погледом у вечност, него у што бољем складиштењу пролазности – баш као што се од сопственог нестанка Легион храни душама поседнутих.
Тако етика либерализма, као израз истинске воље свога оца, учи да човек вреди онолико колико има. Они који имају мање, мање и вреде, док они који се у име вечности и јавно одричу среброљубља и “напретка” представљају највећу опасност за свет у којем влада у дугине боје умотана идеја смрти.
“Само способни напредују” – учи нас Легион. А способан је онај који има, појашњава његова етика – либерализам. Онај који нема треба да живи за оне који имају, док оне који се имања одричу треба казнити по сваку цену.
Kaкав је либерални морал?
Човек није оно што јесте. Његове мане су врлине на којима почива либерална есхатологија “спасења” која човека, пошто га претходно ослободи себе самог, коначно приводи Легиону. У томе се, укратко речено, огледа суштина либералног морала у чијем средишту се, у складу са вољом његовог творца – Легиона, не налазе ограничења која човека чине бољим, већ “слобода” која га суштински чини робом сопствених нагона које Легион кроз демократски поредак ослобођен свести о палој човековој природи уздиже на ниво врхунске слободе.
Легионов морал огледа се у саможивости човека-бога. Либералном идејом опчињен човек, без обзира на унутрашње ломове којих се можда никада неће ослободити, свој успех не налази у одрицању Легионове заједнице и борби против ње, него у личном успеху и на том путу сталном потчињавању сопствене воље Легиону као оцу света.
Чинећи тако, “способнији” постају опчињени новцем, угледом, бескорисним знањима (којима се задовољава егоистичка природа Легионовг слуге), титулама које се правдају “борбом изнутра”, односно од Легиона добијеним, а не од његове воље ослобођеним правом да објашњавају свет, неретко и без могућности да схвате да то чине у име онога против кога се стварно или декларативно боре.
“Мање способни” своје задовољење налазе у храњењу најнижних нагона. Као такви, “мање способни” су жртвени јагањци Легионовог света, његова публика и споредни играчи чија је једина улога да у животу и смрти од пада чувају Легионову кулу.
Људи се рађају једнаки, учи Легион. Неједнакима чине нас наше способности, односно мањак истих. Према томе се његови следбеници и равнају у кули лажи. „Мање способни“ су на самом дну, у блату. На врху је посвећена мањина „истинска елита“, а између „способни“, жељни части, угледа, титула, својим страхом од блата приковани за танане нити које их, уколико покажу довољно вере могу подићи ка „истинској елити“.
Мимо њих су они који се одричу. За њих Легионов свет не представља никакву вредност, они свесно стоје ван њега и његовог морала, а у изнуђеним контактима са светом “слободе”, увек су свесни ко му је отац. “Одрицатељи” су од стране либералног морала проказани као “луди”, “фанатици”, “неуспели”. На њих се упире прстом, јер се зна да од њих долази највећа претња свету.
Либерални морал је морал у Пакао палих Адама и Еве. То је морал заблуде, лажи, морал у чијем средишту није вечност него смрт и страх од пролазности који се, поштујући Легионову етику, (пошто се већ, по схватању либералног човека, не може победити), задовољава сталним гојењем среброљубља и частољубља.
Тиме је круг у којем се страх од смрти храни љубави према крају потпуно затворен.
Ко је либерални Бог?
Либерализам има свог врховног бога. На њега се позивао од својих првих дана, радећи тако и данас. Чинећи то најпре преко својих “ревнитеља”, а касније и “конзервативаца”, Легион је успео да свог господара уведе и тамо где му никада није било место. Тако су, потерани од “мање способних”, борећи се за “спасење” и узвикујући да “Христос води, влада и побеђује”, несретни “конзервативци”, (до дана Легионове жетве 1789. огрезли у његовој етици и моралу), постали најревноснији свештеници Легионовог храма, потурени од елите са врха куле лажи као параван којим се истина најбоље скрива.
Среброљубље које се зацарило у срцима западних “бранитеља праве вере” отворило је 1054. године двери кроз које је, покривена тријаром, ка свом већ припремљеном трону, крочила лаж. За њом уследиле су и друге, све до протестантске која је по први пут у очима света показала праву суштину папске преваре. Тако је, скидајући копрену са папске лажи, творац либерализма са врха гиљотине, пуританским лудилом и у мору крви, свет напокон крстио својим новим планом за “спасење”.
Римокатолицизам је био само лешина из које су измилели црви протестантизма, као први, прави и једини борци за “нову есхатологију”.
Либерализам има свог бога, оног који је лаж и отац лажи; оног који је измислио лаж и никад не говори истину; оног који заводи народе, појединце, краљеве, смишља игре, зле заблуде и који се увукао се све сфере живота. Либерални бог је онај крвник човечији, нагонитељ на зло; онај који је још у Рајском врту човека убедио да је бог и да му није место у заједници, него у кули, далеко од заједнице која је добра само онда када се њом господари вољом палог човека, вољом Легиона и његовог оца – Сатане.
Изгонитељ
Либерализам је лаж. Његов свет почива на лажи и лажjу се брани. Страх од краја учинио га је променљивим, сналажљивим у простору који сам обликује. Легион је у сталном покрету, jeр је правовремено препознавање непријатеља од суштинског значаја за његов опстанак. Да би се потребама света којег ствара могао лакше прилагодити, он на време мора уништити свет који није његов. Пали човек, на том путу му је и највећи непријатељ и најбољи савезник.
Заједница и заједничарење којим се човек, сећајући се свог Товрца, ослобађа среброљубља и егоизма једини су Легионов изгонитељ. Средина у којој се његово присуство одриче, која се не обазире на понуде које отац лажи доноси, простор су у којем либерална мисао, њена етика и морал немају никакву власт. Стварање таквог друштва, за палог човека је успињање Лествицом, његово одрицање покоравање Легионовој кули лажи. Знајући то, први Хришћани свој живот су и устројавали кроз несебичне заједнице давања, које су за свој једини циљ прогласиле управо борбу против Легиона. Као такве, оне су остајале изван многобројних кула лажи. Своју слободу, први „одрицатељи“ плаћали су животима, остављајући тако у наук својим следбеницима истину да се до слободе долази одрицањем и борбом у којој је сваки крај – победа.
Кроз такве заједнице пали човек, лишен среброљубља и зависти, почео је лагано да устаје. Ушавши у прву кулу, потом другу, трећу, четврту и тако редом, тек разбуђени човек повео је рат са Легионом и свет је почео да се мења. Идући из рата у рат, човек, препуштен својој вољи, почео је да се трује Легионовом флексибилном, прилагодљивом, свуда пристуном и човеку допадљивом етиком. Великом шизмом свет се коначно поделио на царство Легиона и царство слободе које је као такво, упркос палој човековој нарави, тешком муком опстајало све док га Легион, видевши да га за разлику од Запада, не може уништити отимањем душе, није покорио физички.
Уништавањем царства слободе, његовим таворењем у тами пустињске прашине коју су на копитима коња донели Легионови ратници, свет је коначно био спреман за нову есхатологију. Прилагодљив, као и увек, Легион је у човеку кроз „хуманизам и ренесансу“ поново оживео жељу за божанском инкарнацијом, а потом га протестантском етиком произвео у бога, привевши га коначно смрти. Тиме је изгонитељ из Гадаре, барем привремено, био поражен, а Легионово царство постало је једино могући свет.
Борба против Изгонитеља
Стално водећи рачуна о својим противницима, увек штитећи изабрану мањину преко које управља светом, Легион је у протекла три века неколико пута интервенисао против непријатеља либералне, протестантске етике.
Уроњено у мрак Легионових коњаника у свим деловима некадашњег царства слободе, преживљавало је заједничарење. Испоставило се да је оно што је, немогавши да поткупи љубав Истока према слободи Легион у очајању учинио, била грешка. Притиснути иноверним тиранином, потомци освајача слободе своје заједничарање јачали су управо кроз Бога и традиционално организовање заједнице. Када је у зениту империје овога света, слобода полако почела да се буди, Легион је био принуђен да реагује. Негде је то чинио, да се послужимо номенклатуром Димитрија Мерешковског преко „Цара-Антихриста“, а негде, путем „способних“ житеља куле, помажући и подржавајући напоре војника са зеленог Истока да покорена подручја слободе одрже под својом контролом.
Како победа слободе није ствар снаге мишица него вере, духа и воље, тако се са освитом деветнаестог века Легион нашао пред тешким искушењем. Тражећи свој корен у заједничарењу и традиционалном организовању све до првибитних хришћанских заједница, из живота изникла социјалистичка мисао на слободарском Истоку морала је бити обуздавана. Баш као и вековима раније, лек је дошао из Легионове куле. Идеја која је свет почела да упознаје са истином брзо је, захваљујући људима Запада, почела да се одваја од своје суштине.
Окрећући се од Бога као најјачег оружја, она је, упркос истини коју је износила постајала Легионов Тројански коњ и оруђе којим ће његовом вољом обликован свет до краја проказати свог непријатеља и онемогућити поновно уздизање Изгонитеља.
Социјалистичка мисао, допуњавана свету увек прилагодљивим Легионовим идејама, све више се претварала у оно против чега се борила. Ослобођена Бога, постајла је све тупља, обамрлија, да би на крају, као потпуно зависна од воље Легиона, рушећи храмове и оживљавајући пред-либералне етичке концепције паганског света, повела и директну борбу против Бога.
Немајући разлога да ишта чини на Западу који је вековима искључиво његово власништво, (и у којем се смене попут оне из 1789. врше прилично лагодно) Легион је сву своју либералну етику усмерио на подручја слободе. Стављајући Бога на ноге, баш као што је то некада чинила са Хегелом, социјалистичка мисао постала је све омраженија. Легион је поново био задовољан. Његов истински непријатељ почео је да прима тешке ударце и то ни мање ни више него од носилаца оне идеје која једина има потенцијал да пред оца лажи доведе Изгонитеља.
Једном проказана на начин на који јесте, социјалистичка мисао је и код оних који су за њена начела имали симпатије постала „социјалност“, а кићење старим именом прерасло је у најомраженије самоименовање. Тако је једина брана Легионовој вољи постала „највећи непријатељ човечанства“.
Повратак
Победа коју је Легион однео није била коначна. У крајњем, она то ни не може бити, па је управо то разлог Легионове сталне будности. Толико очекивани крај историје у којем би Легион напокон могао да се зацари није дошао. Историја је будна, да буднија не може бити и Легион је тога свестан.
„Либерализам је у перманентној кризи“, говоре његове перјанице, тврдећи да из сваке кризе ова „животна истина“ излази „боља“ и спремнија „да одговори времену“. Либерализам је у сталној кризи зато што је Легион на сталној стражи. Он је „бољи“ и „спремнији“ зато што се Легион, какав већ јесте, стрепећи од повратка Изгонитеља, прилагођава сопственом времену и из њега извлачи најбоље за себе. Легион је на опрезу јер страхује да ће носиоци социјалне идеје, једном заглављени у његову замку овај пут у центар своје мисли коначно поставити Изгонитеља.
За разлику од либерлазима који као само једна (рекли би заправо последња) варијанта Легинове етике и морала може да мења своје име, али не и основни смисао свог постојања – индивидуализам, частољубље и среброљубље, социјализам као идеја која одрицањем од среброљубља и индивиуализма настоји да изгради „нови“ етички свет и у њему „новог“ етичког човека има све предуслове да изађе из замке у коју је запао и пред нама се појави као идеја у чијем центру више неће бити „овоземаљски рај“ који по суштини одговара ономе што око себе ствара Легион, него Небески Еден као исходишна тачка човековог битисања.
За разлику од овако схваћеног социјалистичког конзервативизма, либерални конзервативизам који би се, оправдавајући среброљубље и индивидуализам активно укључио у напад на сваки помисао обнове социјалистичке мисли, па ма колико он био „православан“, ишао би, као што и иде на корист Легиону.
Време у којем живимо управо је време буђења конзервативног социјализма. У годинама пред нама то буђење биће завршено и нови круг борбе Изгонитеља и Легиона одвијаће се пред нашим очима. Знајући да је у тој борби сваки онај који се бори на праведној страни већ победник, право питање неће бити њен исход, него наша позиција у рову пре него што пиштаљка засвира јуриш.
До тада, клоните се оних који вам говоре о протестантској етици. Они су најверније слуге Легионове.
