Подешавања / Settings

Из жеље да сазна истину коју је између редова у штампи и слика које су средства информисања преносила тек наслућивао, Мајк Милер, Немац из Дрездена пре две године први пут је посетио Косово и Метохију. Након што је обиласком српских енклава на југу коначно потврдио своју сумњу у оно што Западна Европа сматра зацементираном истином, […]

За разлику од либерлазима који као само једна (рекли би заправо последња) варијанта Легинове етике и морала може да мења своје име, али не и основни смисао свог постојања – индивидуализам, частољубље и среброљубље, социјализам као идеја која одрицањем од среброљубља и индивиуализма настоји да изгради „нови“ етички свет и у њему „новог“ етичког човека има све предуслове да изађе из замке

Кроз гвоздену капију у највећу и најстражнију фабрику смрти Дргог светског рата ушао је као здрав и једар једанаестогодишњак, а иза себе ју је оставио као непуни четрнаестогодишњак. Болестан, гладан, оболео од пегавог тифуса и сам – без сестара које су заувек остале у једној од гробница јасеновачког логора…

Сасвим је јасно да Орбан и његови Мађари (још увек) својим зидом не бране никакву Мађарску, него управо Европску Унију чији су део, баш као и Хрвати, односно Румуни или суседни нам Бугари и Грци. Тиме све приче мађарских суверениста о томе да се данас на Хоргошу „брани Мађарска“ више су него погрешне, баш као и напади на Хрвате који су преко, по свему судећи непостојеће границе између две земље тајно транспортовали имигранте у земљу Светог Стефана.

Kaко је и Давутоглу, вратимо се на крају почетку текста, недавно баш као и први човек српске Владе боравио у Сребреници, а након свега реченог, ваља још једном размислити о томе шта Србија заиста тражи на том месту, шта тражи Турска и ко кога мири.

Мог деде више нема. За њим остала је његова национална борба против усташа, борба у којој је револуција могла да ступи на сцену тек пошто се победе усташки кољачи.

У време све учесталијих прича о потреби обнове села коју као по правиллу прате стална деаграризација руралних подручја и назаустављив одлазак младих у градове, потребно је поставити питање улоге и значаја месних заједница у креирању и вођењу развојне и одрживе политике на селима, односно питање могућности стварања или још боље речено обнове комунитарног система који би спуштањем нивоа одлучивања и одговорности на ниво ближи грађанима као корисницима услуга, једини могао да допринесе остварењу вечитог политичког идеала: максималног добра за максимални број људи.

– У Србији, како ствари тренутно стоје, село добија на значају само у кризним временима. – Ми смо заправо последња рупа на свирали, а постанемо први тек када свиралу окренемо тумбе. Па ти живи на селу и буди паор, прича Милош Маленковић

Да би била могућа, политичка борба радништва мора бити конституисана унутар синдиката, а вођена и изван њега. Њени носиоци морају бити синдикални функционери, али и учени политичари, правници и други представници народне и радничке интелигенције који ће умети не само да дефинишу опште циљеве радничке борбе, него и да радништву у акцији пруже сваку могућу подршку и заштиту, како на улицама и у фабричким круговима, тако и у парламентима, полицији, судницама и другим местима на којима се борба за остварење радничког права води.

Једна од ретких националних група која српској држави не прави проблем и која, чак и онда када истиче проблеме дела свог народа (или, дела онога што својим народом сматра, са мање или више основа, нека свако сам цени) не поставља питање целовитости српске државе јесу Румуни који ће такође ући у предстојећу трку. – Према последњем попису, припадника комшијског нам народа у Србији има око 30.000 од чега је 18.000 њих уписаних у румунске бирачке спискове у својим општинама.

Државници из Београда, Атине и Букурешта су мале играчке великих сила и сви знамо да их покреће само властити интерес, док их разговори о стварању над-државних ентитета у региону не интересују“

-Жујовић се у својим радовима са правом пита шта заправо јесу Јужни Словени и одговара: „глупи роб турских и својих деспота“ чији пут до ослобођења води кроз унутрашње реформе и коначно спајање националног и социјалног у свебалканској ослободилачкој акцији.

Ове године навршава се 193 године од рођења Георгија Стојкова Раковског, великог бугарског и балканског националног радника, новинара, оснивача неколико значајних револуционарних листова (међу којима предњачи „Дунавски лебед“), творца прве Бугарске легије, великог пријатеља српског народа, којем је својевремено и кнез Михаило поверавао најосетљивије и најповерљивије послове у српско (односно словенско) – грчким односима из времена почетка друге половине деветнаестог века.

Створена покоравањем домицилног, махом словенског становништва од стране татарских хорди у освит средњег века, Мађарска до данас није престала да буде претња за све народе који се у њеном суседству налазе.

И мене је често сакривао за време рација.“ То су велике и смеле речи које су породици Цех помогле да са себе скине тешко бреме и у двадесет први век уђе као дом честитих људи, што смо од увек и били, закључује Стеван Цех и додаје да је Дрина, макар и на трен ипак била исправљена.

У западној научној литератури, публицистици и геополитичким плановима, Балкан се често назива „пупак“ односно „меки трбух Европе“ (soft belly of Europe). На тај начин жели се потенцирати Балкан као примитивно и нестабилно подручје, које би вазда морало бити под међународном протекторатом, формалним или неформалним – све једно. Балкан се често приказује као трајно „жариште“, као „буре барута“ које за час плане „услед вековне мржње која на њему влада“ итд. То можда изгледа тако само на први поглед али ако се дубље анализирају историјски и политички процес на Балкану, долази се до сасвим другачијих закључака.

Балкан и његови народи, вратимо се по ко зна који пут почившем Ратку Парежанину, оснивачу Балканског института који ове године пуни 80 година, слабо се познају. Ова чињеница, скопчана са оним што је својевремено Јован Цвијић дефинисао као „субимперијализам малих народа“ током дуге историје Балкана (а посебно током његове модерне историје) било је главно оруђе оних сила које су уместо ка јединству, Балкан водиле ка раздору и уништењу.