Прочитај ми чланак
Рано откривање: Душица Косачевић је сасвим случајно на дојци напипала израслину величине коштице кајсије. Испоставило се да је реч о малигном обољењу, које је, захваљујући раном откривању и брзој реакцији, успела да излечи.
– Моја борба с раком почела је пре 27 година, кад је мојој мајци откривен тумор дојке. Урађена јој је операција и дојка јој је одстрањена. Након 15 година, откривен јој је тумор и на другој дојци. Срећом, она је и тај победила, а затим се разболела моја сестра, па и ја – овако почиње своју тужну причу Душица Косачевић (50), једна од оних жена које су се бориле, али и избориле с овом опаком болешћу.
Операција само почетак
Како каже, кад јој је први пут оперисан тумор дојке, надала се да ће болест, уз редовну контролу и дисциплину мировати, међутим њена борба је тек тад почела.
– У новембру 2011. године, само три месеца после редовне контроле, сасвим случајно сам напипала израслину величине коштице кајсије. Следила сам се од страха. Отишла сам на преглед и по други пут ми је дијагностикован тумор дојке. Оперисали су ме 9. јануара 2012. године, а операција је била тек почетак. Чекале су ме четири туре хемотерапије, 30 зрачења, гомила лекова, губитак косе – прича Душица и додаје да је у тој тешкој ситуацији најбитнији био њен став. Ако је став позитиван, каже она, такав је и крај приче.
Позитиван став
– Ја сам борбу с раком дефинисала као период кад ћу живети мало мање комфорно. И то ме је спасло. Позитиван став, очекивање да ће све бити у реду и да ћу болест победити. Ипак, да би болест могла да се излечи, најбитније од свега је превентива. Зато апелујем на све жене да после 20. године редовно контролишу своје дојке – прича ова храбра жена која је прошла све – од дијагнозе и операције, па све до хемотерапије, зрачења и губитка косе.
– Кад је почела да ми опада коса, одлучила сам да се скроз ошишам. Обријала сам целу главу. Тако је морало. Иако је било тешко, нисам пала у депресију, користила сам лепе перике, које сам добила од жена које су прошле кроз исто то. Носила сам и мараме и ешарпе на глави. Они који су ме у то време упознали, мислили си ду је то део неког имиџа – прича Душица.
„УДРУЖЕЊЕ БУДИМО ЗАЈЕДНО
НЕОПХОДНА ПОМОЋ
После свог искуства Душица Косачевић постала је члан удружења Будимо заједно, које чине жене оболеле од рака дојке и оне које се лече. Та организација пружа подршку женама оболелим од ове опаке болести, омогућава размену искуства и посебно ради на превенцији рака дојке и едукацији жена.
– Наше удружење је велика подршка оболелим женама и онима које су се излечиле. Нажалост, ми се саме финансирамо, и то је веома тешко. Зато апелујем на све друштвено одговорне институције и донаторе да нам помогну колико су у прилици јер се никад не зна чија ће мајка, сестра или ћерка бити жртва рака дојке – прича Косачевићева.“
(Курир)
