Прочитај ми чланакЗа некога ко доживи неуспех као српска опозиција каже се да је "издувао у чабру".
Чабар је стара посуда за преношење сира. Водеће опозиционе партије попут ДС, СДС, ЛДП или СРС доживеле су потпуни дебакл.
На политичкој сцени Србије у крилу опозиције још увек животаре Шутановац, Тадић, Јовановић, Чанак и Шешељ. Сви они су сада велики политички губитници. Лидери ДС и СДС Шутановац и Тадић нису били у председничким кампањама.
Подршку су пружили тзв. “независним опозиционим кандидатима“ и на тај начин себе осудили на политичку пропаст. Неспособност странака које су некада биле власт да у председничку кампању истакну своје кандидате, већ дају подршку неком ван партијског система само по себи представља крах политичког концепта ДОС-а из 2000. године.
Поред тога, треба ставити у фокус онај део политичке олигархије ДОС-а који се интересно преселио у СНС и СПС и на тај начин утицао да Александар Вучић оствари уверљиву победу на председничким изборима. Посебно упозорење за опозицију је и феномен “Љубиша Прелетачевић Бели“, који је своју кампању водио попут јунака из серије “Летећи циркус Монтија Пајтона“ и на крају добио поверење од скоро десет одсто бирачког тела, пре свега младих и оних који су раније игнорисали изборе.
Тако је формиран нови облик антисистемског политичког деловања кроз сатиричне форме које имају за циљ да деградирају демократске тековине политичких партија и, генерално посматрано, комплетног изборног процеса. Сви ови нови политички трендови биће још више заступљени у Србији преко друштвених мрежа. Тако ће се обликовати “дигитална демократија“, односно формираће се локалне “ад хок“ политичке и интерсне групе које ће се коришћењем сличне методологије борити за део политичке сцене.
Александар Вучић је победио на политици јавности и медијског обликовања уз јак политички маркетинг. Опозиција, сем опште критике, није понудила озбиљну политику. Сада се појављују аналитичари који уз коришћење “накнадне памети“ кажу да су се опозициони кандидати касно укључили у изборну трку. Уместо што су чекали да сазнају кога ће власт кандидовати опозиционари су требали да сву пажњу усредсреде на своје политичке концепте.
Изборни резултати показују да су на опозиционој политичкој сцени нужне промене личности, политика и политичких генерација. Политика из 2000. или 2008. године више није актуеална. Бирачима је још мање интересантна Шешељева реторика и концепција из погубних деведесетих година прошлог века. Србија очекује неку нову опозицију нових идеја и политичког организовања. Садашња би, очигледно, требала да оде у “политичку пензију“.
