Прочитај ми чланак
Фото: Вечерње новости
Зоран Томић, из Сагоњеве, задовољан избором супруге. На венчању уз преводиоца, а сада течно говори српски. Трогодишња Бојана је круна наше љубави.
Научила сам српски језик као да сам га одувек говорила. А и овде сам се одлично снашла, јер су ме сви лепо прихватили. Најсрећнија сам, у ствари, што ми је супруг пун разумевања и што је круна нашег заједништва и љубави трогодишња Бојана.
Овим речима на чистом српском језику, уз широки осмех прича нам Едмонда Кардаку Томић (38), Албанка из Скадра која се пре непуних пет година удала за Зорана Томића (39) из куршумлијског брдско-планинског села Сагоњева. И док за руке држи малену девојчицу, Едмонда објашњава да су из села удаљеног тридесетак километара дошли до Куршумлије како би завршили неопходну папирологују, а затичемо их у згради општине, где су се и венчали.
ВРЕДНА
– Кума Едмонда је добра и вредна. Кућа мојих кумова је заблистала откако је крочила у њу, а при том је и одлична домаћица – прича венчани кум Томића, Томислав Ђорђевић, који наглашава да је Едмонда традиционално васпитана, што се у куршумлијском крају, каже, много поштује.
– Сећам се нашег венчања у оштинској сали. Тада ми је био потребан преводилац, јер сам знала само неколико српских речи. А, ето, сада могу другима да држим часове из српског језика – прича кроз осмех Едмонда и признаје да се упркос језичкој баријери и по доласку у супругово село одлично снашла.
Осим свекрве Радојке, која је једва дочекала снаху у кући, лепо су је, каже, прихватили и мештани.
– То ми је помогло да пребродим све недоумице и непознанице на које сам у почетку наилазила – каже Едмонда док њену причу пажљиво прати супруг и потврдно клима главом. Иако га нисмо питали, Зоран каже да се није покајао због избора супруге.
– Пошто овде није било девојака које би се удале за младића на селу, одлучио сам да са братом и рођаком кренем у Албанију јер сам чуо да девојке из Скадра желе да се удају за наше момке – прича Зоран, који у шали каже да је женидбом са Едмондом добио главну премију на лутирији.
– Иако ништа нисмо имали уговорено, успели смо да пронађемо жену која разуме српски и која нас је упутила на Едмондину породицу. Још тога дана смо договорили брак, али смо касније још једном отишли са поклонима за њену породицу, а њу повели са нама. Одмах је показала колико је вредна и да разуме живот на селу, иако је до тада живела у граду.
Живе од пољопривреде, обрађују имање, гаје јагоде, малине, а од рада су успели да купе и аутомобил, тако да сада лако стигну до града. Зоран је срећан и због трогодишње кћеркице, али се нада да ће Бојана ускоро добити брата или сестру.
– Уз нашу Бојану сада имамо троје деце у селу, а ја се надам да ће их бити још и да ће ово наше село, које је погодно за развој воћарства, имати још младих брачних парова и деце – каже Зоран на крају сусрета.
