“Демократија је решена загонетка свих устава. Деспотизам види човека увек лишеног достојанства.” (Карл Маркс)

Димитрије Туцовић, име за које су сви чули, али велико питање остаје колико знамо о њему када узмемо у обзир све што се о њему говорило у интервалу од једног века, колико је прошло од његове погибије у Колубарској бици, као капетана у резерви српске војске. Био је хваљен, понекад и претерано, оспораван често претерано, омаловажаван и сатанизован, опет беспотребно претерано.

И након једног века од како није међу живима, може се извући закључак да постоји страх од Димитрија Туцовића, по мом скромном суду неоснован. Јавна излагања појединих историчара млађе генерације када је у питању Туцовић, своде се на фразе и критике које се завршавају оценом да је вођа српских социјалиста био “алкохоличар”, “троцкиста”, “авантуриста” и слично. Данашња салонска десница, која више пута месечно замара зидове мале сале Коларчеве задужбине најчешће се бави Димитријем Туцовићем, позивајући се на љубав према мајци Русији и поистовећујући родоначелника модерне српске социјалистичке мисли са највећим непријатељима нашег народа.

То и не би било тако трагично да на српском политичком спектру постоји левица. Над “модерном српском левицом” данас круже велике времеске непогоде, пљускови, магле, нагла промена климе, убрзана отопљавања и замрзавања, блато под ногама и лицемерје.

Данашње надри-социјалдемократске партије, које себе поносно називају сукцесорима изворне Српске социјалдемократске странке и идеолошким следбеницима Димитрија Туцовића, трчећим кораком улазе у коалиције, склапајући пакт са оним политичким чиниоцима против којих се Туцовић за свог живота енергично борио. Уз “модерне” српске социјалисте иде и хонорарна Чампагне левица, такође салонског формата, која нема никакав утицај у друштву.

Димитрије Туцовић је читав живот подредио енергичној борби за социјалну правду, против сваког вида империјализма. Био је безкомпромисан борац против буржоазије, одличан организатор, идеолог и теоретичар великог угледа у српском народу и прогресивном свету . Као неоспорни вођа српског социјалистичког покрета, међу првима је прозрео лажну словенску љубав под покровитељством царске Русије. У својим излагањима није правио разлику између европских хегемона, Аустроугарске и царске Русије, указујући на спремност њихових владајућих врхушки на међусобни договор, који би ишао против интереса и на штету угњетаваних радника и малих балканских народа.

Био је јавно и неосновано нападан од стране српске буржоазије, окарактерисан као про-аустријски елемент и као део јерврејске завере против словенства. Као марксиста који се служио дијалектичким методама и који је препознао идентично језив положај српских и руских радника, решење у борби против буржоазије видео је у Лењиновим методама, што је био и узрок његове подршке бољшевицима који су настојали да револуционарним путем свргну царске власти и спроведу владавину пролетаријата. Истине ради, Туцовић није био Лењинов епигон, али због своје доследности и специфичних услова, који су били исти као у Русији, концепција деловања српских социјалиста по много чему се приближавала бољшевицима, а у неким битним питањима чак и подударала.

Истовремено, Туцовићу, као способном организатору са аутентичним идејама полази за руком да српски социјалистички покрет уведе у породицу европских социјалистичких партија, а као неоспорни лидер покрета бива веома цењен у лево оријентисаним круговима Запада.

СОЦИЈАЛИСТИЧКА ИНТЕРНАЦИОНАЛА И АНЕКСИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

И данас, након једног века од погибије Димитрија Туцовића, нека питања и одговори из тог времена су веома актуелни. Његове тадашње процене, када је реч о интересу великих сила на нашим просторима и узроцима конфлликата на Балкану, као и његова упозорења о угњетавању малих народа, о ратовима, поробљавањима, већим делом су се и остварила.

Он је први, још тада гласно говорио о “каматном ропству”, економској зависности малих народа од великих сила, али је и разрађивао стратегију и имао одговор, који се заснивао на борби малих народа и на њихово право на опстанак. Оштро је критиковао деловање и ставове социјалдемократских партија из империјалистичких држава, њихов лош однос према народима Балкана.

На Туцовићеву идеју очувања националног индетитета и патриотизма битно су утицала два момента: прво, вишемесечни боравак у Немачкој, на теоријском усавршавању крајем 1907.године, и друго, анексија Босне и Херцеговине 1908.године.

Најоштрије је осудио анексију, назвавши је окупацијом БиХ, а од чланица Социјалистичке интернационале захтева да “најодлучније устану против овог варварског акта”, док је национални идеал, у потпуној супротности са тадашњим духом западноевропске социјалдемократије, уздигао у најузвишеније. Социјалдемократски покрет, мада није националан по Туцовићу није ни анационалан, а социјалистичка борба не стоји у супротности са здравим и оправданим националним тежњама једног народа. Идеју националног уједињења које не иде на штету других народа везује за класну борбу и сврстава у најважније циљеве социјалдемократије, која не сме никад да ради на штету већ у корист националних права, која ће омогућити “културно и срећно развијање свију нација”. Димитрије Туцовић је један од твораца и потписника Меморандума о Босни и Херцеговини, који је упућен Интернационалном бироу и социјалдемократским партијама Аустрије, Угарске, Чешке и Хрватске.

Као што је познато, аустругарски социјалисти су подржали поступак своје владе у случају Босне и Херцеговине, хрватске социјалдемократе су вешто избегавале да потпишу Меморандум, уз чврста обећања да ће то урадити, а тим поступцима су мотивисале Туцовића да развије тезу о партијама великих и малих држава и њиховом неравноправном односу: “Партије великих држава гледају на свет кроз национално-државне наочари, па од њих треба очекивати да подрже и сва друга зла својих држава против других народа и држава, уколико процене да је то у њиховом националном интересу”.

Димитрије Туцовић прву директну критику упућује на адресу социјалдемократа завојевачких држава и њихово опортунистичко држање, нагласивши да “те партије заступају право завојевања културних народа некултурнијим народима и да зато не могу бити хуманисти и истински социјалисти”. Ту јасно указује да неке партије Социјалистичке интернационале занемарују принципе интернационализма.

Скоро до краја свог живота Туцовић је активно водио дебату путем конгреса, новина и личних преписки, са разним “аустро-марксистима”. Важно је истаћи да је усред тих полемика међународни углед Димитрија Туцовића био у сталном успону у социјалистичким круговима Европе.

Туцовићева борба против неправде и непринципијелности међународних институција и двоструких критеријума при оцењивању поступака великих и малих, актуелна је и у данашњим данима, а нарочито његов ангажман против парадокса да се угрожени мали народи у случају отпора проглашавају “рушиоцима светског мира”.

Туцовић у свом ауторском тексту под називом “Историјски тренутак”, објављеном у Радничким новинама 25 ИX 1908.године пише: “Ми стојимо пред једним језовитим, варварским призором светске историје…све тежње за слободом, све националне аспирације, све културне претензије једног цивилизованог народа од неколико милиона чланова брутално се негирају једним охолим завојевачким гестом…Босна и Херцеговина, дефинитивно се цепа од нас осталих, за које је нераздвојно спојена интимним везама националне заједнице, културног јединства и истоветних традиција, јединствене историје!” Империјализам Аустроугарске монархије у наставку текста дефинише: “Капиталистички дивљак кида са живота тела једног народа његов најбољи и највећи део и дере га! Аустоугарска аждаја увлачи неповратно у своју утробу неколико милиона људи…У XX веку гутају се народи, баш као и у примитивној и суровој историјској прошлости.”

Туцовићев углед у тадашњим европским социјалистичким круговима несумљиво је растао, и свака његова реч је имала тежину. Увео је дух новог патриотизма одбацујући елементе примитивног конзерватизма и истичући вредности обичног човека као најузвишеније. Његове полемике, када је у питању анексија Босне и Херцеговине са “аустро-марксистима” Карл Ренером и Отом Бауером је била толико бучна и убедљива да су они остали усамљени у међународној социјалистичкој породици. Прецизност и тачност Туцовићевих ставова верно потврђују каснији потези и понашања аустро-марксистичких партија, пред сам почетак И светског рата, када су подржали империјалистичке претензије својих влада.

Димитрије Туцовић је погинуо у рату против кога је био. Пао је у одбрани своје земље, а не као освајач. У последњем писму свом оцу од 4. августа.1914.године, пише: “Нашим поколењима је суђено да претуре преко главе крупне догађаје. Идемо да видимо како ће се оно завршити. Што се мене тиче, нећу ни сада као што нисам никада, ни помишљати да се склањам од судбине која прати цео народ”.

ПОГИБИЈА И УГЛЕД ДИМИТРИЈА ТУЦОВИЋА

Димитрије Туцовић је погинуо у Колубарској бици, 20. новембра 1914. године, у борби против Аустроугара. Његова погибија као вест биће објављана у великом броју листова широм Европе, често на насловним странама. Иако је уживао велики углед у српском народу и међународним социјалистичким круговима, уважавали су га и политички опоненти.

Колики углед је уживао Димитрије Туцовић сведоче писма и изјаве многих његових савременика из света. Жан Лонге, француски социјалиста и посланик, иначе унук Карла Маркса, у новинама “Л’ хуманите” од 29. јануара 1915. године изјављује: “Не само српски, него цео интернационални социјализам је претрпео тежак губитак смрћу Димитрија Туцовића. Нико као он није припремао балканско измирење за којим данас толико жуде сви наши дипломати.” У писму Драгиши Лапчевићу, које датира од 13. априла 1915. године, Лав Троцки пише: “Заједно са вама сам оплакивао нашег драгог пријатеља Димитрија Туцовића, једног од најбољих у нашој социјалистичкој породици”.

Лидер бугарских социјалиста Христо Кабагџијев писмом се обратио уреднику Радничких новина, Душану Поповићу, 12. јануара 1915. године, у коме је као Туцовићев опонент ипак одао почаст вођи српских социјалиста: “И поред наших размимоилажења са Туцовићем, ми смо сви били уверени да будућност балканске социјалдемократије зависи од нашег заједничког рада и у личности Туцовићевој ми смо ценили једног од најталентованијих бораца за социјализам.” Новине “Дуе Неуе Зеит” од 11. децембра 1915. године, преносе изјаву Карла Кауцког:

“Међу многобројним крвавим жртвама које је Интернационала поднела на бојним пољима, Димитрије Туцовић је најпознатија и најугледнија жртва. Социјалистичка Интернационала ће са чашћу чувати успомену на њега.” У својој књизи након Великог рата, из 1926. године, Херман Вендел записаће: “Туцовић је био мозак социјалистичког покрета Србије. Из његове главе је потекла мисао да окупи социјалистичке партије као предуслов уједињења малих балканских држава, угрожених од капитализма и империјализма.”

Чак ни хрватски и југословенски књижевник Мирослав Крлежа није остао равнодушан при помену имена Димитрија Туцовића. Знатно касније, у другој половини двадесетог века забележиће коју реч о њему: “Димитрија Туцовића сјетио сам се и његове књиге о Албанији и његове тужне смрти, како је остао прегажен као дроњак под точком оног истог механизма против кога се смионо и мужевно борио. У његовој свијетлој појави јавља нам се утјеха да ни на нашим хоризонтима нису још све заставе безнадно пале и смрт Димитрија Туцовића, као и она модра, тиха, меланколична агонија Светозара Марковића, догађаји су који стоје као путокази на почетку нашег пута у цивилизацију.”

Еволуција идеологије Димитрија Туцовића за његовог живота пролазила је кроз многе фазе у складу са реалноћу тог доба, у једној веома тешкој епохи и улазу у најкрвавији век у историји човечанства. Ипак, успео је да споји неспојиво, анационално и национално. Од полазне тачке марксистичког учења развио је модерну српску социјалистичку мисао као саставни део хуманог патриотизма, нужности одбране свог народа и државе.

ЕПИЛОГ

Када се вратимо у суморну данашњицу, очекују нас сад у марту још једни избори у Србији. Мешетари или, како себе називају сукцесори изворне социјалитичке мисли, чекаће пред кабинетом свог господара да их позове да уђу владу. Урадиће све што Туцовић за свог живота не би урадио. Након тих избора долази и 1. мај, међународни празник рада. На улицама градова широм света одржаће се демонстрације против дивљачког капитализма пропраћене ватром и димом, док ће се изнад наше земље ширити дим роштиља и тиме доказати да живимо у земљи благостања и социјалне правде али у машти. Од раног јутра, смењиваће се делегације надри-социјалдемократа, баш онда када нема никога на Тргу Славија, а сутрадан се неће сетити да врате име овом Тргу, које је носило име вође српских социјалиста и хероја који је погинуо у одбрани наше земље. Ћутаће као што су више од деценије ћутали, од када Трг носи ново име.

Првог маја око поднева, доћи ће пар стотина синдикалаца, незадовољника и протестно ће прошетати маршрутом од Славије до Теразија. Признајем, бићу са њима, као што већ годинама учествујем у том веома скромном хепенингу. Сви медији тог дана пренеће вест са те протестне шетње и учиниће нас смешнима, изврнути руглу.

Признајем да је овај чланак могао бити лепше написан. Али истинитије није! Мало сам и поранио са писањем, али како кажу, до новембра ко жив, ко мртав!

Литература:

– Историјски тренутак, “Радничке новине”, 25.ИX 1908.

– Чланак Наш покрет “Радничке новине”, бр.118, 30.ИX 1908.

– В.Лапчевић, Т. Миленковић “Преписка српских социјалиста у току Првог светског рата”, Београд,1979, с. 59.

– Х.Wендел, “Аус дер Wелт дер Судслаwен”, Берлин, 1926. с.214-215

– Патриотизам власника, “Радничке новине”, бр.127, од 27.ИX 1908.

– Никола М. Поповић, “Димитрије Туцовић, његов живот и рад”, “Скерлић”, Београд, 1934. с.201.

– Мирослав Крлежа, “Десет крвавих година и политички есеји”, Загреб, 1971. с.415

– Драган Симеуновић, “Из ризнице отаџбинских идеја”, Београд, 2000. с. 193-195

(Србин.инфо, Душан Опачић)

Ознаке: Димитрије Туцовић, Душан Опачић, Карл Маркс, Светозар Марковић, социјализам, Србија