Прочитај ми чланакЈа сам Христина Живковић и имам 26 година. Дипломирала сам на Филолошком факултету у Београду. Рођена сам у Власотинцу. Живим и радим у Београду. Бавим се дигиталним маркетингом и хонорарно радим за ЕМС фирму из Америке. Сећам се те недеље, 16. марта, дан је прошао у исчекивању конференције у 20 сати. Цео дан размишљам како се ништа битно неће десити. Уосталом није ни било тако лоше стање када је у питању корона вирус. Па обичан грип однесе сваке године, по неким проценама, 25.000 живота.
Међутим, исход са конференције је био изненађујућ, а само два три сата након саопштења град (Београд) је био потпуно празан. Тада сам схватила да се нешто ипак дешава. Од тада, редовне конференције и обраћање кризног штаба постају главни догађаји у нашим животима, поред одласка у набавку залиха за недељу дана, пише Југмедиа.
И заиста, одједном су информације о Суботици, Новом Саду, Београду, Нишу, Ћуприји, Ваљеву, Кикинди, Чачку,Новом Пазару, Крагујевцу, Крушевцу постале свеприсутне, а језа би ме пролазила сваки пут када бих добила нови податак о зараженим људима широм земље.
Паралелно са тим, сваког дана разговарам са породицом и пријатељима у родном Власотинцу и мало по мало почело је да се дешава и оно чега сам се највише плашила. Вирус је нашао пут и до наше чаршије. Једна жена, затим један лекар и тако сваки дан. Већину људи знам. Сећам их се. И као неко ко верује здравственом систему мислим у себи „решиће они то“. Но, није тако.
Нажалост, чујем да људи оболевају од упале плућа. Здрав разум и штуро животно искуство ме терају да сумњам у то.
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 15, 2020
Систем такав какав јесте их је прошетао од једних до других врата. Ишли су од власотиначке до лесковачке болнице. Били су или нису били примљени код лекара. Нису тестирани мада су усред пандемије вируса, који напада респираторне органе имали проблем управо са дисањем. Онда су враћани кућама. Без икаквог упозорења, или бар сумње, на актуелни вирус. И онда, у савременом добу када је медицина на високом нивоу развоја, људи умиру. Умиру од упале плућа! Неколико њих у варошици од 16.000 душа за 30 дана.
А у медијима никаквог саопштења. И даље пратим сва обраћања и конференције. Нико не спомиње људе којих више нема.
Зашто? Да ли живот на југу Србије вреди мање од живота у осталим деловима земље?
Да ли мислите да ми са југа своје родитеље мање волимо и да су нам мање важни? Да ли знате како нас боли све што се ви правите да не видите?
Кажу „што јужније то тужније“, а тужно је само то што сте поделили сопствни народ. Тужно је што делите људе на оне за које важи забрана окупљања и радну снагу, где борави велики број људи у затвореним фабричким постројењима пуних 8 сати. Тужно је што сте нас натерали да пунимо џепове трговинским ланцима на затвореном простору, а забранили сте наше пијаце домаће хране на отвореном. Тужно је што нас заборавите кад је тешко, а сетите се да смо ту када је вама то на корист.
Истина је да људи умиру и да је ово тек почетак. И не, није вама стало до људи, имам право да сумњам, стало вам је до позиција на којима сте као бубрези у лоју, заборављајући да ничија није до зоре горела!
Породицама мојих суграђана искрено саучешће и желим им сву снагу света да преброде ову неправду. Мојим суграђанима и сународницима – дистанцирајте се од контаката, али не од људи. Останите код куће, али ухватите мало свежег ваздуха и сунца кад год га има. Брините о себи, јер они не брину о нама. И верујете да ће и ово проћи. Заиста хоће.
