Прочитај ми чланакТамо негде, последњих година прошлог века, кућа Савића у селу Копривници, Среза студеничког, добила је принову. Родило се женско чељаде, коме је кум неколико недеља доцније дао име Милунка. Развијало се дете по ливадама и ораницама, поред оваца и живине. Расло и напредовало. У шестој-седмој години већ је чувало стадо. Те још како. Жешћег чобанина у целом крају није било. Милунка је престигла све своје вршњакиње, а и много старији сагињали су главу пред њом. Видело се по свему да ће Милунка бити чудо од девојке.
И била је, доиста. Мати јој је умрла прилично рано. Отац се оженио по други пут. Остала је, поред маћехе, са два млађана брата. Милунки је било 17 година пред деветсто-четрнаесту. Мобилизација, ратна грозница, обузела је целу Србију… И мушко и женско. Све се спремало на отпор. Па и седамнаестогодишња сељанчица Милунка…
***
Она је изабрала најтежи пут. Пут мука, тегоба, али и пут части и славе. Пошла је у рат, да се са осталим војницима бори у првим редовима. С том намером се отисла из сиромашне кровињаре Савића, у селу Копривници… Дошла је у Крушевац. Први човек на кога је наишла у Војној команди био је капетан прве класе Лаза Лазаревић. Остао је запањен пред Милункином упорном жељом да ступи у војску као добровољац.
– Па ти си још млада – почео је одвраћати капетан Лазаревић. – Ти не знаш шта је рат… У рату има много мука… Можеш бити осакаћена… Можеш и погинути.
– Знам ја то! Све знам. Али хоћу – одвратила је одважно и отсечно Милунка.
Капетан Лазаревић је, пред овом упорношћу, покушао са компромисом: да је прими за болничарку. Али Милунка ни да чује. Пошто-пото хоће у бојне редове.
Шта се друго могло, него да се тврдоглава девојка упути вишој војној власти. Послали су је Шумадијској дивизији у Крагујевац. Тамо, иста песма: не може, то је тешко, и најзад – као и у Крушевцу – препоруче јој болницу. А Милунка ни за живу главу неће тамо где се фијук куршума не чује…
Морала је да иде у Ниш. Тамо је била Врховна команда, а и Министарство војно. Па шта они одлуче. Поновила је своју жељу пред једним од начелника, Јанковићем или Недељковићем (Милунка се тачно не сећа). А ови, као да су се договорили са онима из Крушевца и Крагујевца. Дају, ама баш исте одговоре… Све се своди баш на оно што Милунка никако неће: на болницу и болничарку.
Морала је да се пожали и самом Николи Пашићу. Он је саветовао и одвраћао. Најзад, дао јој је 25 динара да отпутује поново у Крагујевац, код начелника штаба Врховне команде, генерала Петра Бојовића.
Милунка је била и код Бојовића и код Путника. Лепо су је примили обојица, частили је неколико дана, саветовали, одвраћали. И решили да иде у болницу…
То „болница“, „болница“ – попело се Милунки на врх главе. Ништа јој није било омрзнутије од ове речи. А она је, ето, свуда прогони.
***
Стари Путник се решио на последње: да пита Регента Александра. И то у присуству Милункином.
И доиста, поподне истог дана, Регент је прими у аудијенцију. Распитивао се, подробно, откуда њој овако чудна жеља. Питао је да није у свађи са родитељима; да није из било ког разлога побегла од куће.
Милунка је искрено казала све. Ни један од разлога које је Регент тражио, није постојао.
– Ја хоћу у рат, Височанство – закључила је ова одважна девојка своје излагање. Ако ми не дозволите, ја ћу у хајдуке.
– Где – упитао је Регент.
У хајдуке, на Гоч планину. Тамо су, чула сам, Новица Балтић и Велизар Јанковић. Са њима ћу ја у шуму.
– Па шта би ти тамо радила?
– Што год ми се нареди. Убијала бих, палила…
Регент Александар је најзад, наредио да се Милунка прими у један добровољачки одред.
– Нека је, па кад јој се досади, она ће сама побећи – обратио се Регент Александар војводи Путнику.
Милункиној срећи није било краја. Ко ће као она. Жена – војник! Добила је једно ново одело из магацина, а друго су јој наручили у Официрској задрузи. Право правцато војничко одело. И цокуле је добила, и шајкачу, и тесак, и пушку…
Онда је, тако опремљена, вежбала десетину дана, са осталим добровољцима, крај Лепенице. Обука је била кратка и Милунка се убрзо нашла у Ужицу.
Дошле су и борбе: код Вишеграда, на Витезу. Милунка је ту и рањена. После лечења у Вишеграду, дошла је борба пред Прибојем. И ту рана. Тешка, у груди… Милунка је морала да иде у Ниш ради лечења. Кад је прездравила, упутили су је Моравској дивизији: други пук, други позив, трећа чета, трећи батаљон…
***
Ишла је из места у место. Из борбе у борбу. Увек је оправдавала решење Регентово да буде примљена у ред ратника.
Дуго би било задржавати се на свему што нам је Милунка испричала. То је читава историја нашег последњег рата. А незгодно је, можда, да Милунка сама говори о својим подвизима. Зато ово препуштамо самој Врховној команди:
Наредба:
А. ђ. Бр. 37077, начелника штаба Врховне команде од 18. априла 1917. године у Солуну:
„Командант прве армије предложио је за похвалу добровољца поднаредника 1. чете, 3. батаљона, 2. пешадијског пука, Милунку Савић за ова дела:
1) 28. септембра 1916. године на Црној Реци јавила се добровољно да иде ка непријатељским рововима ради позивања бугарских војника на предају. Дошла је до непријатељских ровова и благодарећи њеном лукавству успела је да 23 непријатељска војника тога дана преведе на нашу страну.
Тада је рањена.
2) 29. октобра прошле године у огорченим борбама које је њена чета водила учествовала је у три јуриша на положају „Чуке“ којом се приликом храбро држала и у критичном тренутку – када је нестало муниције – одлазила је сама до коморе и доносила муницију у стрељачки строј. И овом приликом је рањена.
Износећи овај светао пример јунаштва и пожртвовања ја је похваљујем целој војсци.
Ценећи њене заслуге Врховни командант благоизволео ју је одликовати златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
По заповести
Врховног команданта,
начелник штаба
ђенерал Петар Бојовић
***
Да ли треба још што написати о храбрости наредника Милунке, поред овог највећег признања? Свакако, њему се нема шта додати. Само то, да је Регент Александар лично предао Милунки Карађорђеву звезду на коти 1050. А ово говори много…
Каквим лукавством је преварила Бугаре на предају?
– Од Битоља до Ђевђелије, прича нам наредник Милунка Савић, Бугари су имали непрекинуте ровове. Ми смо успели да се увучемо на неколико места у њихов ров. Нашли смо се једни поред других. Зовнем ја поднаредника Голубовића да пређемо код непријатеља и да их позовемо на предају. Он неће. Јави се један Циганин из Врање: поднаредниче Милуне, ја ћу с тобом. И пођосмо. Наиђосмо на бугарског стражара. Наслонио се на пушку, одупро о ров, па спава као топ. Кад му тргох пушку, он се пробуди. Претрнуо је од страха. Поче да ме моли да га не убијем. Објаснила сам му положај Бугара, рекла да ће сви изгинути и да им је боље да се одлуче на предају. Он се брзо одлучио.
– Сега ћу јавим и на друговите из моја рота.
Бугарски стражар је замолио Милунку да она некако заговара њиховог командира који се налазио на осматрачници, док они не умакну на српску страну.
И Милунка је одважно пришла бугарском командиру. Испричала му је причу да је из околине Крушевца, да је девојка, да се ужелела родитеља, да хоће да се преда са још доста српских војника, само да би се вратили својим кућама. Са блаженим и срећним осмејком овај Бугарин је слушао Милунку. А дотле, његови војници су један за другим бацали оружје и бежали Србима.
У једном тренутку овај увиде да је лукава подвала по среди. Милунка се већ почела удаљавати од осматрачнице, после споразума „да у поноћ чека са својим друговима под једним оближњим дрветом“, кад неко припуца. Један метак погоди Милунку, али се она ипак дотетура до наших ровова. Тамо су је већ очекивали Бугари, њих 23 на броју, који су се предали.
***
Тај херој са „Чуке“, жена-ратник и носилац највећег ратног одликовања, данас живи под тешким околностима. Нашли смо је, иза једних степеница, на првом спрату зграде у Скадарској улици. Тај стан добила је прилично јевтино од Државне хипотекарне банке. Плаћа га 300 динара. Иначе, упослена је у тој истој банци као чистачица. Пере сву прљавштину. Кад јој се одбије кирија, прими још по 500 динара у готову. С овим новцем треба хранити три кћери. А све три су већ велике, у гимназији.
Притекло јој је у помоћ Министарство војске. Шије за војску одећу. И ту, поред посла у Хипотекарној банци, истера по 15-20 динара дневно.
Да ли би и сада ратовала?
– Зашто да не, – одговара Милунка. – Врло радо. Тражила сам прошле године да као добровољац идем у Абисинију. Писала сам Цару Хаилу Селасиу два писма. Нисам, нажалост, добила никаквог одговора.
Милункин животопис је врло интересантан. Слушали бисмо је још дуго. Али нас прекида наредникова ћерка:
– Мама, пегла ће ми се охладити.
А пегла мора бити врућа за онолико пари војне одеће. И зато прекидосмо разговор.
***
У задње време појавила се на интернету једна група обожавалаца краља, али би тачније било рећи регента Александра Карађорђевића пошто он никада није био крунисан. Они покушавају да Александра представе у неком нереалном светлу па у ту сврху измишљају разне ствари. Овде ћемо се ограничити само на њихове измишљотине у вези с Милунком Савић. По њима, она је била готово уважени члан међуратног друштва, а то што је радила као чистачица, то је по њима само из разлога што није имала школу, тако да није могла да добије неки други посао. Једино тај посао је могла да обавља, али, како кажу, брзо је напредовала у служби па је постала главна чистачица Хипотекарне банке, тада најмоћније финансијске установе Краљевине СХС, а касније Југославије. Онда кажу да је ту као чистачица имала одличну плату, на нивоу једног лекара или инжењера тог времена.
Последња фотографија Милунке Савић (Фото: Вечерње новости)
У овом тексту о Милунки из 1937. јасно се види да су то најобичније измишљотине и безочне лажи. Ту се јасно види да је Милунка тешко живела у малом сиротињском стану, а радила је два посла да би уопште могла да преживи. ,,Тај херој са ʼЧукеʽ, жена-ратник и носилац највећег ратног одликовања, данас живи под тешким околностима. Нашли смо је, иза једних степеница, на првом спрату зграде у Скадарској улици. Тај стан добила је прилично јевтино од Државне хипотекарне банке. Плаћа га 300 динара. Иначе, упослена је у тој истој банци као чистачица. Пере сву прљавштину. Кад јој се одбије кирија, прими још по 500 динара у готову.‘‘
У том тексту нема ни говора о некој великој плати или чак позицији ,,шефа чистачица.‘‘ У тексту јасно пише да она живи под тешким околностима, да ради као чистачица и пере сву прљавштину на свом радном месту. Такође је битно што је то текст из 1937. године, тако да нико не може да каже да је то било тако само у почетку њеног рада, а да је касније она напредовала до измишљених позиција и измишљене плате о којој говоре љубитељи краља Александра.
Као један од доказа за те тврдње истичу да је Милунка од своје плате сазидала кућу на Вождовцу. Милунка је ту кућу купила или сазидала пред сам рат, а кућа се налазила на самом крају тадашњег Београда, где је становала највећа сиротиња. То је кућица од свега две просторије. Место где се кућа у то време налазила, као и величина куће још једном оповргавају измишљотину о ,,лекарској или инжињерској плати‘‘ коју је наводно имала. Ради бољег разумевања треба напоменути да лист Борба од 15. априла 1991. године извештава о постављању спомен плоче на кућу Милунке Савић, наглашавајући да се кућа налази у неасфалтираној улици. У то време, улица у којој је њена кућа већ је била преименована у улицу Милунке Савић. Када та улица није била асфалтирана крајем двадесетог века, како ли је тек изгледала крајем тридесетих година када се Милунка ту доселила?
Све то јасно указује да је Милунка Савић била на маргинама тадашњег друштва, а једина помоћ државе може да се огледа у томе што је од војске добила тај хонорарни посао шивења војне одеће. Чињенице јасно оповргавају све злураде измишљотине које би да пониште дубоко понижавајући положај Милунке Савић у послератној држави.
