Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Испред Београдске тврђаве на Калемегдану некада је, накратко, стајао споменик Карађорђу, који је имао исту судбину као вођа којем је био посвећен. Свечано отварање је било 1913. године, пре скоро једног века. Данас на овом месту стоји велика Мештровићева „ода“ пријатељству са Француском посвећена сазвезништву из Првог светског рата.
Споменик је, ипак, имао невероватну судбину.
Средином 19. века рођена је идеја да родоначелник династије Карађорђевић добије споменик. Тешка времена осујетила су његову израду. Почетком 20. века, под патронатом Министарства војног, власти су одлучиле да се одуже вожду. Током 1908. године на конкурсу је победио Пашко Вучетић.
Услед балканских ратова постављање споменика одложено је до 13. августа 1913. године, када је вождов унук, краљ Петар Први Карађорђевић, свечано открио споменик.
Само годину дана касније почео је Први светски рат. Баш тада као и његов народ, страдао је и споменик Карађорђу.
Аустроугари су решили да на место вожда поставе „њиховог“ лидера – Фрању Јосипа, односно Франца Јозефа.
Већ током ратних операција у Бечу је почела израда велике скулптуре посвећена претпоследњем владару те велике државе. До краја 1918. године споменик је требало да буде постављен у парку испред Београдске тврђаве…
Као и свака држава у расулу, која слути сопствени крај и Аустроугарска је умела да донесе погрешне или макар нелогичне одлуке. Једна, неважна, била је и намера да поставе „свог“ Фрању на врх Београда.
Тако је, последње године Првог светског рата у Београд Дунавом на лађи допремљена велика скулптура последњег аустроугарског монарха. Намењена да доминира уместо Карађорђа.
Шта да чинимо са Фрањом, питали су се многи, који су имали пред собом огроман посао рашчишћавања земље од страшног рата? Историчар Предраг Лажетић објаснио нам је да се тада родила необична идеја, која и данас има свој чудноват „одјек“ у Београду.
Наши преци решили су да је претопе „Фрању“ и да од његове скулптуре излију звона за Цркву Ружицу, па тако „злосрећни“ аустроугарски владар и сада „звони“ над Београдом.
Данас на овом месту стоји Споменик захвалности Француској на којем крупним словима пише да „волимо Француску као што је она волела нас 1914-1918. године“.
Вредно је поменути да је Француска имала огроман и претежан утицај на настанак, прво Краљевине СХС, потоње Југославије, као и на краља Александра Карађорђевића.
У целој тој причи Иван Мештровић је био веома значајан уметник, чију вештину мало ко оспорава, али биографија му „врца“ од необичних момената. Тако је, као познати масон (уосталом, то су углавном били сви творци ондашње Краљевине СХС, од Краља Ујединитеља до његових француских пријатеља), и Иван Мештровић био омиљени дворски скулптор. Његова дела и данас представљају „темене тачке Београда“, од Споменика Незнаном јунаку, преко „Победника“ (односно „Весника победе“, како се првобитно звао), до поменутог монумента захвалности Француској.
Под огромним политичким таласима и превирањима Мештровић је током Другог светског рата отворено кокетирао са Независном државом Хрватском и Ватиканом, да би после комунистичке револуције поново био „дворски вајар“, овог пута под Брозовим режимом.
