Прочитај ми чланак
Владајућем ЦДУ се, очигледно, Ишингерова идеја допала и предлог о „немачком решењу” за односе Београда и Приштине се неочекивано ове јесени поново нашао на столу
Проблем на који српске дипломате често наилазе је како објаснити косовско питање саговорнику у чијој земљи не постоје етнички и територијални спорови. Убрзо по ступању на дужност у Француској схватио сам да је то немогућа мисија уколико је саговорник из Ил-де-Франса или Провансе. Тамо етничких проблема никада није било јер су сви њихови становници одувек били Французи и католици (протестанте је „почистила” још Катарина Медичи у XVI веку). Међутим, Косово готово да и није било потребно објашњавати неком из Стразбура (престоница Алзаса) или Нансија (престоница Лорене) јер они последњих сто педесет година живе у спору који је изазвао три рата између Француске и Немачке (од којих су последња два постали светски ратови).
Још већи је проблем ако косовско питање покушате да објасните саговорнику који у њему препознаје неку ситуацију с којом је имао искуство. У Паризу сам дуго покушавао да га објасним Роберу Бадинтеру (сећамо га се по арбитражној комисији која је 1991–1992. пресудила судбину СФРЈ). Пажљиво је слушао али је сваки разговор завршавао реченицом: „Господине, ако сам био за независност Алжира како могу бити против независности Косова?” Увек сам се питао нема ли у том одговору и помало ироније јер је Титова Југославија признајући Алжир урадила исто оно што је, много година касније, Саркозијева Француска урадила признајући Косово. Једном сам чак покушао да будем духовит рекавши високом кинеском дипломати да се Косово на руском изговара Чеченија а на кинеском Тибет. Дуго ме је гледао и тихо одговорио: „Не Тибет, Синкјанг”. За разлику од мирољубивих Тибетанаца, у Синкјангу живе ратоборни Ујгури и тиња сукоб који је однео много живота и на једној и на другој страни.
Немци су реч за Косово тражили још од средине деведесетих. Када су се 1998. године ствари на Косову потпуно отргле контроли немачки Auswärtiges Amt послао је у Србију Волфганга Ишингера, способног дипломату, који је рат у Југославији упознао у Дејтону где је представљао Немачку. Ишингер у то време није много знао о Косову и провео је доста времена у разговорима са људима у Београду и Приштини. Поново ће се појавити на балканској сцени крајем 2007. када је именован за посредника у српско-албанским преговорима у замку Хофбург у Бечу који су представљени као последња шанса за дипломатско решење.
Ишингер је изненадио многе када је двема странама понудио решење засновано на „источној политици” Вилија Бранта и споразуму између две Немачке који је обухватао сарадњу у свим областима осим међусобног признања. По обичају, албанска страна била је спремна да прихвати све што је водило корак ближе независности док је, српска страна, такође по обичају, с гнушањем одбила Ишингерових „14 тачака”. Истина, у српској делегацији је било и оних који су другачије мислили. Иако су у обе Немачке живели Немци који су веровали да ће се, кад-тад, поново ујединити, док Србе и Албанце готово све раздваја, модел „две Немачке” у датим околностима и Србији је остављао известан маневарски простор. Мањи део српске делегације зато је веровао да би се додавањем 15. тачке која би искључила једнострано проглашење независности Косова могао избећи неуспех преговора и наставити дијалог. Вође српске делегације су биле против, преговори су пропали а Косово је у фебруару наредне године прогласило независност коју је до данас признала половина чланица УН.
Владајућем ЦДУ у Немачкој се, очигледно, Ишингерова идеја допала и предлог о „немачком решењу” за односе Београда и Приштине се неочекивано ове јесени поново нашао на столу. Први сигнал да власти у Берлину спремају нови захтев Београду дошао је од председника Европског парламента, Мартина Шулца, који је српском премијеру Дачићу неочекивано ставио до знања „да ће пре уласка у ЕУ Србија морати да призна Косово”. Београд је потом, изгледа, сазнао да је овакав захтев одиста стигао у Брисел што ће убрзо потврдити и парламентарна делегација ЦДУ која је приликом посете Београду предочила седам захтева које Србија мора испунити да би добила датум почетка преговора са ЕУ. Последњи међу њима садржи „Ишингерову формулу”.
Многима ће се учинити да захтев да Београд и Приштина потпишу споразум о добросуседским односима чак и без формалног признања прејудицира исход било каквих преговора који би после тога уследили. Разлог за такво „подизање улога” вероватно је приближавање избора у САД (крајем ове) и Немачкој (током идуће године) који наводи и Ангелу Меркел и Хилари Клинтон да покушају да до краја године ставе тачку на косовско питање. Тренутак изгледа да је повољан, у Србији је дошло до смене на власти, нова владајућа коалиција још увек нема одређен став о Косову а њен међународни положај је веома ослабљен економском кризом и хаотичним јавним финансијама. Тиме се пред власт у Србији поново поставља питање пред којим су били преговарачи у Бечу у јесен 2007. године: одбити предлог за који се многима чини да прејудицира коначни статус и ризиковати ново заоштравање са Западом или потражити у „Ишингеровој формули” одређено решење које она нуди, нарочито када је у питању статус севера Косова?
Предраг Симић
( Политика )
