Прочитај ми чланакПавле Мировић (19), који се такмичи у регуларној конкуренцији са дијагнозом аутизма, истрчао је Београдски полумаратон одржан у суботу, за један сат, 59 минута и 45 секунди (1:59:45), чиме је оборио лични рекорд. Његова мајка Драгана Мировић говорила је за Newsmax Balkans о Павловом успеху.
Тркачи Београдског полумаратона прелазили су стазу са успонима на дистанци од 21 километар.
Подсетимо, Павле је једини младић у Европи који са дијагнозом аутизма истрчи полумаратон и маратон и осваја медаље и у регуларној конкуренцији.
Павлова мајка Драгана Мировић за Неwсмаx Балканс испричала је како је изгледао дан трке и како се њен син осећао након успешног финиша.
Говорећи о тежини стазе коју је Павле истрчао, истакла је да је рута била јако захтевна.
„Генерално је стаза јако тешка, нарочито крај, пели су се уз Цетињску улицу, што је напорно када су тркачи на измаку снаге. Било је пуно људи, што Павлу не одговара јер га велики број људи успори, не можеш да кренеш пуном снагом, а и због Павловог проблема – велики број људи му одвлачи фокус и прави проблем у сарадњи са његовим сутркачем, односно тркачким пратиоцем – Бранком Хрњазом“, нагласила је Павлова мајка.
Појаснила је да је Хрњаз, трчећи уз њега, морао да води рачуна да Павле не одлута у неком моменту.
Додала је да је, због свих тих аспеката, Павле успорио и да иначе може много брже да трчи.
„С обзиром на број људи и тежину стазе, то је изванредан успех“, напоменула је наша саговорница.
„После трке сви су били изморени, а он са осмехом на лицу“
С обзиром на то да је Павле невербалан, своје емоције најбоље исказује фасцијалном експресијом.
На његовом лицу, каже Драгана Мировић, после трке, срећа и сјај били су очити.
„Осећа да је постигао успех, то се огледало на његовом лицу, у очима, сав је сијао после трке. Видело се да је задовољан, свестан је да је нешто добро урадио. Како се осећао најбоље се види на слици на којој је усликан после финиша трке, где су сви око њега изнемогли, уморни, а он, са осмехом на лицу, само што не потрчи даље“, рекла нам је кроз осмех Павлова мама.
Не умор, али слабост у ногама стигла га је код куће, напоменула је она.
„Храмао је кад је дошао кући, цео дан није могао да хода. Павле има снагу и енергију, могао би и маратон да трчи, што се тиче издржљивости, али је то велики притисак на стопала“, напоменула је наша саговорница.
Говорећи о њеним утисцима након Павловог успеха, нагласила је да су они импозантни.
„Осим што је Павле добра душа, невина, дечја, има челичну вољу којом све постиже, врло је захвалан за рад, воле га у клубу, нема специјалних потреба у односу на све остале. С њим је лако и захвално радити јер се тај рад с њим исплати и има добре исходе“, оценила је наша саговорница.
„Тренира нон-стоп“
Павле тренира у клубу „Тркач 011“ са тренером Деском Гајићем.
Говорећи о припремама, Драгана је истакла да се Павле није специјално спремао за полумаратон, само је учесталије ишао на тренинге.
„Он нон-стоп тренира. Припремамо га за такмичења за 1,5, три, највише пет километара. Клуб у ком тренира тренира регуларну децу, не ону са посебним потребама. Они се на тренинзима спремају за трке краћег домета, тако да се није нарочито спремао за сам маратон. Можда су последњих месец, два трчали на дуже стазе“, прецизирала је.
Тешко до категорије за параатлетска такмичења
Драгана је у разговору за наш портал навела да генерално особе са интелектуалним потешкоћама имају велики проблем да се укључе у параатлетска такмичења и да имају потешкоће када је реч о квалификацији за категорију Т-20.
„Успели смо да се повежемо са бугарским лекарима и они су нам много помогли. Докторка Дескалова која врши њихово лиценцирање је обавила разговор са нама и Павлом, направила његову психолошку процену и написала извештај јер је овлашћени лекар за организацију Виртус која даје сертификате баш деци са интелектуиалним потешкоћама. Наша параолимпијска организација није чланица Виртуса, тако да кад су добили извештај, послали су захтев за чланство, тако да опет зависимо од наших. Па кад Павла приме у ту организацију, али прво мора да се учлани национална институција, онда ће му дати Виртус број којим ће бити лиценциран за међународна такмичења“, појаснила је саговорница.
Додала је да је то специјална процедура јер је то компликована категорија.
„Нуде нам и да се Павле такмичи за Бугарску ако не успе да заврши те процедуре код нас“, рекла нам је Драгана.
„Наставак редовног школовања под знаком питања“
Павле иде у Средњу занатску школу и тренутно је друга година, међутим, Драгана је изразила забринутост када је реч о наставку његовог школовања.
„Наш закон не препознаје децу са посебним потребама, она су укључена фактички у редовно образовање. Закон не уважава чињеницу да им треба продужено школовање. С обзиром на то, иде се на неке кораке да се Павле сваке године испише, па упише у исти разред, али обавештени смо да ове године изгледа неће дозволити поновни упис деци која су се већ поново уписала, што ће нам бити велики хендикеп“, рекла нам је Драгана.
Нагласила је да Павлу, као детету с аутизмом, треба један структуриран дан и социјални контакт, као и додатно образовање јер он та знања успорено прихвата.
„Не знам шта ћемо да радимо следеће године, да ли да га упишемо као ванредног ученика негде, али онда губимо право на личног пратиоца ког социјална заштита обезбеђује јер је та услуга везана само за редовно школовање. Директор је покушавао да помогне, али закон је веома стриктан. Павле је навикао на ту средину, деци са аутизмом је битно да се рутина одржава. Постоје дневни боравци, али су претрпани и има их много мање него деце у Београду којима је потребан, тамо није строго структуриран дан, што је проблем за њега“, закључила је наша саговорница.
