Прочитај ми чланакПовлачење америчких војника из Немачке нема војну логику већ политичку поруку – управо то је кључна теза која се све гласније чује из Брисела и која отвара озбиљна питања о будућности безбедности у ЕУ.
Најава да ће око пет хиљада америчких војника напустити територију Немачке изазвала је оштре реакције у европским политичким круговима, а председница Одбора за безбедност и одбрану Европског парламента Мари-Агнес Штрак-Цимерхман отворено је поручила да овај потез треба схватити крајње озбиљно.
У разговору за немачки магазин Дер Спиегел, она тврди да иза одлуке не стоје класични војни разлози, већ јасна политичка порука из Вашингтона.
Према њеној процени, амерички председник Доналд Трамп овим потезом жели да демонстрира незадовољство према немачком канцелару Фридриху Мерцу, и то, како је сликовито описала, кроз потез који личи на показивање средњег прста.
У њеним речима, овакав корак не произлази из безбедносних калкулација, већ из личне политичке динамике између лидера, што додатно компликује већ напету ситуацију између САД и ЕУ.
Она истиче да распоређивање америчких снага у Немачкој никада није било симболично нити привремено. Напротив, те базе су деценијама имале кључну улогу у глобалној стратегији САД.
Њихов положај омогућавао је брзо реаговање ка источној Европи, али и ка Блиском истоку и Африци. Управо због тога, те локације нису биле само војни пунктови, већ чворишта за логистику, транспорт и планирање операција на више континената.
Таква инфраструктура, како наглашава, представља кичму америчког војног присуства ван сопствене територије. Губитак или смањење тог присуства у Немачкој аутоматски мења безбедносну слику целе ЕУ, јер се нарушава равнотежа која је годинама одржавана кроз стално присуство америчких снага.
Посебно забрињава део анализе који се односи на могуће последице. Штрак-Цимерхман упозорава да делимично повлачење војника, као и евентуално одустајање од распоређивања ракета средњег домета, не значи већу сигурност за ЕУ.
Напротив, такав потез би могао да створи озбиљан безбедносни вакуум, који би европске државе морале саме да попуне.
У том контексту, она указује да би ЕУ била приморана да потисне појединачне националне интересе како би заједнички одговорила на нову реалност.
Другим речима, питање безбедности више не би могло да се решава на нивоу појединачних држава, већ би захтевало координисану и брзу реакцију целе ЕУ.
Цела ситуација отвара шире питање односа између САД и ЕУ, али и унутрашње кохезије саме ЕУ.
Ако се покаже да политичке одлуке појединаца могу директно да утичу на војну стратегију и распоред снага, онда се пред европским лидерима налази изазов који превазилази тренутне несугласице и улази у зону дугорочног редефинисања безбедносне архитектуре континента.
