---

Повод за овај интервју са оцем Петровићем је био 85. редовни конгрес Српске народне одбране, одржан у Чикагу поводом Видовдана, као и све што се догодило током покушаја дела групе окупљене око Милоша Маринковића да преузме контролу над овом историјском организацијом.

Отац Саша је објаснио на почетку разговора са Златановићем да је конгрес Српске народне одбране одржан 27. јуна, док је 28. јуна у манастиру Нова Грачаница служена Видовданска литургија, а затим одржана свечана прослава и банкет. Према његовим речима, управо је уочи и током конгреса постало јасно да постоји група која је имала намеру да преузме организацију, промени њен карактер и искористи њен историјски углед, инфраструктуру и финансијске могућности за политички пројекат у Србији.

Петровић је подсетио да је Српска народна одбрана организација коју комунистичке службе, како је рекао, никада нису успеле да пробију и компромитују, и да су због њене мисије страдали људи попут Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић. Зато, по његовом мишљењу, покушај да се она данас стави под контролу људи блиских режимским структурама у Србији није случајан, већ представља удар на последњу велику српску организацију у Северној Америци која је задржала историјски, национални и антикомунистички карактер.

Милош Маринковић и сумње старих чланова

Отац Саша је као централну личност спорног покушаја преузимања именовао свог бившег потпредседника Милоша Маринковића. Према његовим речима, Маринковић се у Америци појавио пре око две године, „ни од куда”, али је, како тврди, располагао необично детаљним информацијама о кључним људима Српске народне одбране и Српске братске помоћи: о њиховим породицама, кумовима, браћи, рођацима и везама. То је, како каже, код старијих и опрезнијих чланова одмах изазвало сумњу.

Петровић је признао да није послушао савете најближих пријатеља који су га упозоравали да не узима Маринковића за потпредседника. Како је објаснио, у том тренутку је постојала потреба да се организација подмлади, да се у управу укључе млађи људи и да се превазиђу унутрашње разлике. Он је, као свештеник, прихватио дужност председника и веровао да може да помири људе и оживи рад организације.

Међутим, по његовој тврдњи, врло брзо се показало да је Маринковић имао другачији циљ. Он је почео да лобира да Српска народна одбрана оснује и финансира политичку организацију у Србији под називом „Српски грађански блок”, чији би председник, према Петровићевим речима, требало да буде Игор Јарамаз, док би Маринковић имао важну функцију у том пројекту. Петровић је то категорички одбио, јер Српска народна одбрана није дневнополитичка организација.

СНО није политичка странка, већ национална установа

Петровић је нагласио да Српска народна одбрана има право и обавезу да се изјашњава о великим националним питањима, али не и да улази у страначку калјужу. Косово и Метохија, уништавање Србије, рударско прекопавање земље, корупција и велеиздаја, како је рекао, нису дневнополитичка питања, већ теме од општенационалног значаја које се тичу сваког Србина.

Према његовим речима, Српска народна одбрана током прошле године није дала подршку ниједној политичкој партији, нити намерава да то учини. Организација је, како је истакао, дала подршку побуњеном народу који је устао против велеиздаје, корупције и уништења Србије. Коју ће политичку опцију грађани касније изабрати, то није посао Српске народне одбране, јер она мора да остане изнад страначких комбинација.

Када је тај план одбијен, како тврди отац Саша, Маринковић је почео отворени сукоб са руководством организације. Према Петровићевим речима, он је преузео контролу над Инстаграм страницом Српске народне одбране, искључио председника из могућности да објављује садржај и на једној седници практично признао да је његов главни разлог уласка у организацију управо оснивање политичке странке у Србији. То је, по Петровићу, био тренутак када су сумње постале јасна опасност.

Шта је, према Петровићу, био циљ покушаја преузимања СНО

Тема	Петровићева тврдња	Зашто је важно
Политичка странка у Србији	СНО је требало да финансира нови политички пројекат	Организација би изгубила надстраначки карактер
Контрола над организацијом	Покушај промене руководства и гласачке већине	Историјска организација би била стављена под туђи утицај
Информације о члановима	Нови човек је знао превише о старим члановима	Изазвало сумњу у везу са службама
Углед СНО	Име организације могло је бити употребљено у Србији	Дијаспора би била увучена у режимску игру

Инцидент, имиграциони притвор и спор о чланству

Петровић је затим говорио о инциденту између Милоша Маринковића и једног од старијих чланова Српске народне одбране, рачуновође Славише Степановића. Он је навео да нема снимка самог догађаја, али да постоји снимак уласка Маринковића у зграду и канцеларију, након чега се чују бука, свађа и померање намештаја. Према Петровићу, Степановић је инцидент пријавио полицији тек пошто је очекивао извињење које није добио.

Маринковић је, како је рекао отац Саша, ухапшен, али је пуштен већ следећег дана јер није било тежих физичких повреда. Међутим, пошто су у Чикагу у то време трајале рације имиграционе полиције, Маринковић је, према Петровићевим речима, ухапшен од стране имиграционих органа и провео око два месеца у имиграционом притвору. То је за управу СНО отворило питање да ли он уопште испуњава услове за чланство.

Петровић је навео да, по статуту Српске народне одбране, сваки члан мора имати легалан боравак у Сједињеним Државама – зелену карту или држављанство. Ако је Маринковић био у имиграционом притвору и у депортационом поступку, онда, по Петровићевом тумачењу, није испуњавао услове да буде члан организације. Због тога је донета одлука да се искључи, уз оцену да је пропуст направљен раније, када његов статус није проверен пре пријема у организацију.

Нестанак базе података и спорна нова чланства

Још озбиљнија оптужба односи се на нестанак базе података и архиве са уписницама чланова. Петровић је навео да је Маринковић, после изласка из притвора, у јануару бесправно ушао у зграду Српске народне одбране уз помоћ једног старијег члана, после чега су нестали подаци о члановима, укључујући и уписнице нових, али и старих чланова.

Према Петровићевој оцени, управо је то онемогућило да се утврди ко је легитиман члан, ко има право гласа и да ли су људи које је Маринковић доводио уопште правилно примљени у Српску народну одбрану. Он је подсетио да постоји јасан поступак за пријем у чланство: два постојећа члана морају предложити кандидата, а затим се проверава његов идентитет, статус и подобност за организацију.

Уочи конгреса, како је навео, испред зграде Српске народне одбране појавило се око тридесет људи, међу њима и Милош Маринковић, Игор Јарамаз и адвокат доведен из Атланте. Полиција је, по Петровићевим речима, поступила професионално и утврдила да је Маринковићу приступ згради легално забрањен. Њему и Јарамазу није дозвољен улазак, док су остали пуштени у салу како би се избегла оптужба да организација нешто крије.

Америчка полиција зауставила оно што би, тврди Лазаревић, у Србији било потпомогнуто

Сузана Лазаревић касније је овај догађај описала као „удбашку ујдурму” какву су Срби у отаџбини већ много пута видели. Она није присуствовала самом покушају упада, али је оценила да је кључна разлика у томе што је америчка полиција поступала по закону. Према њеним речима, да се слична ситуација догодила у Србији, полиција би вероватно асистирала онима који покушавају преузимање, док је у Чикагу јасно речено: ако је приступ забрањен, спор се решава на суду.

Петровић је навео да су људи који су ушли у салу могли да присуствују, да дају предлоге и коментаре, али није било могуће дозволити да гласају ако се не може доказати њихово легитимно чланство. После десеточасовне расправе постигнут је консензус да право гласа има само 14 људи – чланови постојеће управе, суда части, надзорног одбора и легитимни делегати из Кливленда, северног и источног Чикага.

Петровић је нагласио да је, упркос свему, конгрес одржан и да је изабрано ново руководство: Предраг Бурсаћ из Чикага за председника, Драган Селаковић за првог потпредседника и Драгана Петровић за другог потпредседника. Сам отац Саша није прихватио да остане председник, јер живи осам сати вожње од Чикага и због свештеничких и породичних обавеза није могао да настави да носи тај терет.

Кључни догађаји на конгресу СНО

Догађај	Петровићево објашњење	Исход
Долазак групе испред зграде	Према њему, дошли су људи блиски Маринковићу	Полиција утврђује да Маринковић не може ући
Спор о чланству	Нестала база података и уписнице	Право гласа ограничено на 14 проверених људи
Избор новог руководства	Пет кандидата, што је ретко у историји СНО	Изабран Предраг Бурсаћ
Видовданска прослава	Покушај бојкота није успео	Сала Нове Грачанице била препуна

„Пучисти нису успели”: Видовданска прослава као одговор

Петровић је оценио да је најважније то што, како је рекао, „пучисти нису успели”. Нису успели да уђу у зграду, нису успели да преузму организацију и нису успели да саботирају Видовданску прославу у манастиру Нова Грачаница. Напротив, сала је била препуна, толико да организатори нису имали довољно столова за све присутне.

Он је додао да су се, након догађаја, појавили медијски текстови који, по његовом мишљењу, промовишу причу друге стране и садрже неистине, инсинуације и нетачне информације. Петровић је најавио да ће се СНО посаветовати са правним тимом и адвокатима и, ако буде основа, покренути тужбу. Како је нагласио, у Америци се дезинформације не могу ширити без последица.

На питање како је српска заједница у Америци реаговала, отац Саша је рекао да ће се тек видети пуне последице, али да су чланови са којима је разговарао запрепашћени. Ипак, он сматра да је управо напад доказ да је Српска народна одбрана претходне године радила оно што треба. Да је радила у интересу „велеиздајничког режима”, како је рекао, не би била нападана.

Сузана Лазаревић у Чикагу: „Као да сам дошла кући”

Сузана Лазаревић је у разговор укључена као специјални гост Српске народне одбране на Видовданској прослави. На питање како се осећала када је стигла у Чикаго, рекла је да је била одушевљена и да је, на сопствено изненађење, имала утисак као да је дошла кући. Чикаго је описала као уређен, зелен град који је, по клими и осећају, подсећа на Србију, али у знатно уређенијем облику.

Тај утисак се, како је рекла, појачао током боравка у манастиру Нова Грачаница. Говорила је о храму који је копија Грачанице, о великом имању које су Срби купили, уредили и сачували, о гробљу на коме се сахрањују већ трећа и четврта генерација Срба, као и о литургији којој су присуствовали Срби, Руси и поједини Американци. За њу је то био доказ да су Срби државотворан народ који, где год се нађе, прави место сабирања, молитве и чувања идентитета.

Посебно је описала Видовданску службу, беседу игумана и парастос свима страдалима „од Косова до Кошара и до данас” за слободу и част отаџбине. После литургије одржана је свечана слава и банкет, са младим домаћином славе, потомком српских емиграната. Лазаревић је рекла да није очекивала да ће све бити толико аутентично, лепо и озбиљно.

Част према оцу Саши и позив српској дијаспори

Лазаревић је објаснила да је позив прихватила из два разлога. Први је велика част да говори пред Српском народном одбраном, организацијом огромне традиције и угледа. Други је жеља да испоштује труд оца Саше Петровића, за кога је рекла да је својим јавним наступима показао да свештеник може носити мантију, а да не буде „ћутолог” и „климоглаволог”.

Она је у свом говору у Чикагу, како је пренела, „завапила за помоћ”. Нагласила је да у Србији има много жена које се боре – поменула је Јелену Павловић, Тамару Керковић, Љиљану Браловић и многе знане и незнане жене. По њеном мишљењу, жене данас делују храбрије не зато што су природно храбрије од мушкараца, нити због феминизма, већ зато што инстинктивно осећају да је „угрожено гнездо”.

„Нама хоће да прекопају земљу, да затрују реке, да затрују земљу. Па где ће птићи да се одгајају?”, рекла је Лазаревић. Али је одмах додала да без мушкараца, синова, мужева и браће жене не могу саме да победе „бештију” која је запосела Србију. Зато од дијаспоре није тражила новац за себе, већ живу силу, присуство, правну помоћ, организацију и укључивање у борбу.

Амерички судови као могући простор борбе за српску имовину

Један од најконкретнијих предлога Сузане Лазаревић био је да Срби у Америци ангажују озбиљне адвокатске канцеларије и покрену правне процесе у вези са српском имовином, рудним богатством и природним ресурсима. Навела је пример компаније Рио Тинто, која, како је рекла, полаже право на Рађевину на основу истражних радова, али је одмах поставила питање: ако неко може да тражи одштету за неколико бушотина, зашто Србија и српски народ не би правно поставили питање власништва над огромним резервама лигнита на Косову и Метохији, које је истраживала и плаћала држава Србија преко ЕПС-а.

Лазаревић је оценила да Америка још има снагу правног система и да управо то треба искористити. Она је нагласила да Америку великом није чинила „Шеста флота”, већ њен уставни и правни поредак. Када се у Америци каже „Цонститутион”, како је приметила, људи и даље разумеју тежину те речи. Зато би, по њој, српска дијаспора могла да помогне управо ангажовањем врхунских адвоката, а не пуким слањем симболичне финансијске помоћи.

У том контексту употребила је снажну реченицу: „Ми јесмо јагањци Христови, али нисмо овце за шишање.” Њена порука је да Срби треба да воде правну, политичку и моралну борбу за своју земљу, без наивности и без одустајања. Срби у расејању, како је рекла, имају домовину у Америци, Канади или другој земљи где живе, али имају и отаџбину – земљу очева, дедова и костију предака.

Шта је Сузана Лазаревић тражила од дијаспоре

Област	Шта тражи	Зашто
Правна борба	Ангажовање јаких адвокатских канцеларија	Заштита имовине и ресурса Србије
Живо присуство	Да Срби из дијаспоре дођу, говоре и делују	Отаџбини треба жива сила, не само новац
Одбрана земље	Борба против рударског уништавања	Без земље нема српског гнезда
Јавно сведочење	Изношење истине о комунизму и данашњем режиму	Свет мора чути српску страну приче

Музеј жртава комунизма и „Балканска иницијатива”

Отац Саша Петровић говорио је и о сарадњи Српске народне одбране са Музејом жртава комунизма у Вашингтону. Он је навео да је заједно са потпредседницом Драганом Петровић у децембру присуствовао конференцији „У име народа”, на којој су о страдању под комунизмом говорили историчари др Срђан Цветковић и Ена Мирковић. Тамо је, како је рекао, створено пријатељство са Ериком Патерсоном и дошло се до идеје да се у музеју отвори посебна поставка о страдању Срба под комунистичким јармом.

Петровић је објаснио да музеј већ има поставке о жртвама комунизма у Совјетском Савезу, Кини, Јужној Америци, балтичким земљама, Пољској и другим просторима, али да Балкан и српско страдање нису довољно представљени. Зато је покренута „Балканска иницијатива”, чији би посебан нагласак био на страдању српског народа под комунизмом. Координатор те иницијативе, како је навео, биће Стефан Мандић.

Према Петровићевим речима, за реализацију пројекта потребно је прикупити пола милиона долара, а Српска народна одбрана је већ донирала 5.000 долара и наставиће да га промовише међу српским организацијама, црквеним општинама и родољубивим круговима у Америци. Он је нагласио да је више од 80 одсто српске популације у Америци, директно или преко предака, повезано са страдањем под комунизмом, па постоји морална обавеза да се истина о том страдању изнесе пред свет.

Потомци ликвидатора и нове династије у Србији

Сузана Лазаревић се надовезала на тему комунистичког наслеђа и рекла да је америчким саговорницима покушала да објасни да се у Србији дешава „чудовишна и монструозна ствар”: потомци оних који су, по њеним речима, после 1944. године без суда убијали српске домаћине, индустријалце и грађанску класу, сада прекњижавају Србију на себе и оснивају нове династије.

Поменула је, као политичко-симболичне примере, „династију Вучић”, „династију Кркобабић”, „династију Дачић” и друге породичне и партијске структуре које, по њеној оцени, владају као наследници комунистичких ликвидатора. Лазаревић тврди да то чине уз помоћ корумпираних бриселских и „клинтоновских” бирократа, плаћајући спољну подршку распродајом српске дедовине.

Она је оценила да је то дубоко неправедно и да је важно да се такве ствари објасне Американцима који још верују у правни поредак, устав и слободу. У том смислу, разговор са представницима Музеја жртава комунизма видела је као прилику да се српско страдање и данашњи механизми пљачке Србије повежу у једну историјску линију: од послератних ликвидација до савремене распродаје земље, руда, вода и државних ресурса.

Видовдан као жива веза Косова, Кошара и дијаспоре

Лазаревић је посебно говорила о Видовданској прослави у Новој Грачаници. Описала је фолклор српске деце, игре са Косова и Метохије и из Баната, гусле и свечану атмосферу у којој се није радило о празном протоколу, већ о живом чувању идентитета. За њу је било потресно да види децу у расејању која, иако су рођена далеко од Србије, чувају песму, игру, веру и језик својих предака.

Отац Саша је у завршном делу разговора говорио и о конкретном пројекту на Косову и Метохији. При крају мандата, како је рекао, Српска народна одбрана је помогла иницијативу за откуп једне куће у Ораховцу која је могла да пређе у албанске руке. Донатори су се брзо јавили, новац је прикупљен, и то више него што је било потребно, а остатак ће бити употребљен за обнову куће.

Та кућа би, према његовим речима, требало да постане сабирни центар за српску омладину и више од педесеторо српске деце у ораховачкој енклави. Тамо би могла да се окупљају, играју стони тенис, славе рођендане и имају бар део нормалног живота у ненормалним условима окупације. Златановић је посебно нагласио да је Косово и Метохија део државе Србије који се налази под најтежом окупацијом, а Петровић се са тим сагласио.

„Ако изгубимо отаџбину, губимо део душе”

Отац Саша је упутио снажну поруку Србима у свим српским земљама и расејању: нема предаје и нема одустајања. По његовим речима, што се тиранији ближи крај, то ће репресија бити јача. Режим, како је оценио, осећа шта га чека после губитка власти, па ће је бранити свим средствима. Ипак, ниједан режим, како је рекао, није победио народ који зна да брани свој биолошки опстанак.

Петровић је упозорио да је ово последња битка српског народа. Ако је изгуби, Срби неће нестати само као политичка заједница, већ као народ чија ће земља бити претворена у депонију токсичног отпада, а кости предака раскопане и измештене. Чак и они Срби који живе у Америци, Аустралији или Западној Европи, како је рекао, пате за отаџбином и знају да имају где да се врате. Али ако отаџбина нестане, човек губи део душе.

„Ако треба да страдамо, боље да пострадамо борећи се”, поручио је Петровић. Боље је, како је рекао, часно пострадати као борац него живети као кукавица који је гледао како му земља нестаје. У истом духу позвао је гледаоце да помогну рад Србин.инфо, јер би, без слободних интернет портала и Јутјуб канала, у Србији владао, како је рекао, „мркли, паклени, адски медијски мрак”.

СНО остаје уз Србин.инфо и слободну српску реч

Петровић је нагласио да ће Српска народна одбрана помагати Србин.инфо и све правне и легалне напоре за заштиту слободне српске речи. Навео је да организација има добар тим адвоката у Америци који су њени чланови и који могу помоћи где је потребно. Његова порука била је јасна: дијаспора не сме бити неми посматрач, већ активни део борбе за опстанак Србије.

Златановић је затим подсетио да је време да Срби престану да све остављају за „догодине” и да почну да раде „ове године”. Уместо сталног одлагања, треба убрзати ствари, уозбиљити се као народ и одмах радити оно што је неопходно. Петровић се са тим сагласио, прихватајући исправку као позив на већу одговорност и хитност.

Разговор је завршен поновним освртом на студентски скуп у Краљеву, на коме се, према Златановићевој оцени, изузетно много говорило о Видовдану, Косову и Метохији и српском народу. Отац Саша је управо ту изговорио поруку из уводног исечка: студенти су свежа крв и доказ да је Србија васкрсла.

Извор: Србин.инфо