Студенти Факултета драмских уметности објавили су кратак и ефектан видео. Наслов објаве био је једноставан: „Србија га није хтела.“ Снимак је монтажна сатира. Вучић стоји у лифту са цвећем, шета, седи са шољом, пролази поред натписа да је непожељан. Порука је политичка, али јасна: човек који годинама говори да га народ воли, у овом кадру више нема где да стане.
Одговор власти није био суочавање са том поруком. Одговор је био таблоидни пожар. Курир је снимак прогласио „најмонструознијим видеом икада“ и „позивом на мржњу према Вучићу“. Ана Брнабић је поручила да студенти желе да хапсе, муче и силују свакога ко мисли другачије. Владимир Ђукановић је отишао још даље: „Нуди вам се дуел, ви нећете ништа, хоћете да силујете у затвору.“ Затим је позвао да се 25. октобра „победи зло“.
Цела конструкција почива на једном кадру и једној старој затворској шали. Таблоиди тврде да сапун на поду значи силовање. Од тог знака направили су програм читаве студентске листе. Нису расправљали о надстрешници у Новом Саду. Нису расправљали о Косову и Метохији. Нису одговорили на реченицу да га Србија више неће. Уместо тога су из једног студентског клипа извукли најпрљавију могућу реченицу и њоме прекрили све остало.
То није случајно. Када власт почне да виче да је неко хоће да силује, то обично није знак снаге. То је знак панике. Вучић годинама понавља да није украо, да није радио против земље и да ће се, ако изгуби, слободно шетати Србијом. Сада његови гласноговорници не говоре о шетњи. Говоре о затвору, сапуну и ћелији. Сами су убацили ту слику у кампању, јер их та слика прогања јаче од било ког студентског видеа.
Забела га зове, кажу његови противници, и не зове га због једне увреде на друштвеној мрежи. Зове га због надстрешнице која је у Новом Саду пала и однела животе, због питања ко је одговоран и ко је годинама затварао очи. Зове га и због политике према Косову и Метохији. Бриселски, Охридски и Вашингтонски споразум за тај део јавности нису дипломатска вештина, него низ потписа којима је држава корак по корак одступала од Устава. У том тумачењу Вучић није жртва мржње. Он је човек који се плаши да ће после губитка власти коначно морати да одговара.
Зато је кампања против студената морала да буде сулуда. Требало је студенте приказати као звери, да се не види страх човека који више не контролише ни сопствену сенку. Требало је рећи да хоће силовање, да се не чује захтев за одговорношћу. Требало је викати на „зло“, да се не отвори досије о Косову, о Уставу и о људима који су погинули под бетоном.
Шта би се у затвору заиста дешавало, нико не зна. То је спекулација, и власт ју је прва бацила у јавност. Али политичка порука коју су Курир, Брнабић и Ђукановић послали није спекулација. Они су показали шта их највише плаши. Не плаше се дуела. Не плаше се програма. Плаше се затворске ћелије. Зато су од студентског клипа направили причу о силовању. Зато вичу да се сви мобилишу као један.
Студенти су написали да га Србија није хтела. Правници у блокади одговорили су још краће: Забела га жели. Власт је од тих двеју реченица направила моралну панику. Али паника не поништава рачун. Надстрешница се не враћа у место зато што је неко у таблоиду написао реч „силовање“. Косово се не враћа у Устав зато што Ђукановић зове народ да 25. октобра победи „зло“. Ако Вучић данас овако реагује на један видео, питање није шта студенти замишљају у затвору. Питање је зашто човек на власти већ гледа капију Забеле као да је све ближа.
(Србин инфо)
