Прочитај ми чланакКључ иранског војног одговора не налази се на површини, већ дубоко испод планинског тла. Реч је о такозваним „градовима пројектила“, подземним комплексима у којима Техеран скрива и припрема своје балистичке капацитете. Управо су те локације постале један од примарних циљева израелских и америчких напада.
Иран данас располаже једним од највећих ракетних арсенала на Блиском истоку. Процена америчке Централне команде (U.S. Central Command) из 2022. године говори о више од 3.000 балистичких пројектила, а током последње деценије унапређена је и њихова прецизност, што је раније сматрано једном од слабијих тачака иранског арсенала.
Забринутост Запада, а нарочито Израела, додатно је појачана након што су се напади наставили и усмерили на војне и верске циљеве режима. Ипак, иранско наоружање за сада је конвенционално: Техеран нема нуклеарно оружје нити интерконтинентални балистички пројектил способан да погоди територију Сједињених Држава, иако је амерички председник Доналд Трамп тврдио супротно, пише Ел Паис.
Подземни „градови пројектила“
Иранско небо практично је слабо заштићено због недостатка модерних борбених авиона. Земља располаже застарелим МиГ-29 авионима и Ф-14 Томцат ловцима-бомбардерима, познатим из филма Топ Ган (1986), док је противваздушна одбрана додатно ослабљена током 12 дана ваздушних удара у јуну.
У таквим околностима, ракетни арсенал постаје темељ конвенционалног одговора Техерана на израелске и америчке нападе. Током летње кампање бомбардовања Израел је уништио велики део опреме потребне за лансирање пројектила – мобилне лансере постављене на камионима, као и фиксне лансирне рампе.
Да би спречио такве ударе, Иран је последњих година изградио такозване „градове пројектила“ – подземне базе укопане у планине, на дубинама које достижу и до 500 метара. Војни аналитичар и стручњак за ову врсту наоружања Гиљермо Пулидо истиче да су те базе распоређене широм земље и да у њима могу бити смештени пројектили дугог домета попут Шахаб-3, као и модели Сејџил и Хорамшар, са дометом до 2.000 километара. Снаге ваздухопловства Револуционарне гарде, које управљају тим арсеналом, раније су објављивале снимке из тунела тих база као део стратегије одвраћања.
Домет и регионални ефекат
Од приближно 3.000 пројектила, према Пулидовим проценама, „око 2.000 може да погоди друге земље Блиског истока“. Осим тога, Техеран располаже и „великим бројем камиказа-дронова и крстарећих пројектила“.
Од суботе су ирански пројектили погађали Израел, Бахреин, Катар, Уједињене Арапске Емирате, Кувајт, Јордан и Саудијску Арабију – државе савезнице Вашингтона у којима се налазе америчке војне базе. Према објави новинске агенције Тасним, повезане са Револуционарном гардом, Иран је већ напао 27 америчких база. На списак мета додат је и Оман, који је био посредник у неуспелим преговорима о нуклеарном споразуму са Вашингтоном.
Хормушки мореуз као стратешка тачка
Иако је Иран већ испалио неколико стотина пројектила као одговор на јунске ваздушне ударе – а претпоставља се да је у међувремену произвео додатне количине – и даље, барем теоретски, располаже великом количином муниције.
Потенцијалне мете укључују америчке базе, војне бродове и нафтне танкере у Хормушком мореузу, кроз који пролази око четвртина светске нафте. У недељу је тамо забележен и први директан напад на нафтни танкер, при чему је погинуо један члан посаде. Дан раније Револуционарна гарда објавила је да промет кроз мореуз сматра „опасним“, али га званично није затворила.
Хоће ли „градови пројектила“ постати гробнице?
Пулидо наглашава да ће ефикасност иранског одговора зависити од тога да ли ће израелски и амерички напади успети да униште или озбиљно оштете базе из којих се пројектили лансирају. Ако буду погођени јасно препознатљиви улази и излази тих подземних градова или отвори кроз које се пројектили испаљују, ти комплекси могли би да постану „гробнице“.
У том случају пројектили не би могли да буду лансирани, а камиони са мобилним лансерима не би могли да напусте базе. Израелска војска је у суботу објавила да је међу погођеним циљевима у области Табриза била база „иранске балистичке ракетне јединице“, из које су „десетине пројектила планиране за лансирање према Израелу“. Сателитски снимци касније су показали урушене тунеле тог постројења.
„Рат салви“
Према Пулиду, актуелни сукоб представља „савршени пример“ нове врсте оружаног конфликта – „рата салви“, чији је кључни елемент размена пројектила.
Тај појам описује сукоб који се не одлучује освајањем непријатељске територије, већ неутралисањем великог броја противничких пројектила који могу да униште државу. То су ратови које воде војске засноване на пројектилима, уместо на тенковима, фрегатама и авионима, што представља прилично радикалну промену војне парадигме.
За сада се тај „рат салви“ наставља, показујући да Техеран и даље располаже барем делом капацитета за лансирање пројектила. Неки од напада, према иранској процени, постигли су циљ повећања цене војних кампања за Сједињене Државе и Израел, посебно у људским губицима. Вашингтон је у недељу потврдио смрт тројице својих војника и тешко рањавање још петорице. Ирански пројектил који је погодио склониште у граду Бет Шемеш у централном Израелу усмртио је најмање девет особа и ранио више од 20.
Обавештајни подаци као кључни фактор
Међу циљаним базама налази се и највећи комплекс у Хорамабад, у покрајини Лорестан, који служи за складиштење и лансирање пројектила земља-земља и крстарећих пројектила, укључујући Схахаб-3. Та база била је мета и током јунске кампање напада.
У покрајини Источни Азербејџан налази се постројење у Табризу, други највећи комплекс силоса у Ирану, вероватно иста база за коју израелска војска тврди да ју је бомбардовала. Пројектили тамо имају већи домет, а неки теоретски могу да погоде и најисточније делове Европе.
Регион Техерана такође је испуњен лансирним локацијама и командним центрима, док се други објекти налазе у Кермансхаху, 525 километара од главног града. Тамо су базе Кенешт и Бахтаран, смештене близу западне границе и стратешки позициониране за гађање циљева у Израелу и Персијском заливу.
Централна покрајина Исфахан дом је највећег погона за састављање и производњу пројектила у земљи, према подацима организације Nuclear Threat Initiative. Објекат, изграђен крајем 1980-их уз помоћ Северне Кореје и Кине, производи компоненте, чврста и течна горива и склапа моделе попут пројектила средњег домета Схахаб, способног да погоди израелску територију на удаљености мањој од 2.000 километара. Исфахан, према извештају лондонског Међународног института за стратешке студије, има и две локације за распоређивање пројектила.
„Напасти те базе није нарочито компликовано“, наглашава Пулидо, али док год израелски и амерички напади не успеју да униште лансирна возила, Иран ће задржати способност наношења озбиљне штете. Кључ у овом рату, закључује војни аналитичар Хесус Перес Триана, лежи пре свега у обавештајним подацима потребним за лоцирање и уништавање тих „градова пројектила“.
