Pročitaj mi članak„Uvek nešto čekamo, uvek da nešto s neba da padne“. Ovim rečima zaključio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić sednicu Vlade posvećenu sankcijama NIS-u održanu u nedelju, kad joj vreme nije.
На страну, питање формалне хијерархије и тога да председник државе, фактички, не и формално, држи седницу Владе, прозива министре, у овом случају полиције што га нису послушали пре две године, даје налоге, који вуку на наређења, министру финансија да узме 100 милиона (евра прим.нов.) за додатне резерве бензина и дизела или прети градским топланама по Србији што не плаћају гас, остаје ова замерка с почетка: А шта сте радили 10 месеци?
Санкције НИС-у нису уведене јуче, већ у јануару. Само што је све до пре месец дана стално одлагана њихова примена.
Такође, није никакво ни изненађење да Американци инсистирају на изласку Русије из власништва. И то је Вучић говорио још у јануару ове године.
САД траже “потпуни излазак руског интереса” из НИС-а и да то “мора бити завршено за 45 дана”. Ово је његова изјава од 10. јануара.
Поставља се онда питање чему драматична порука министарке енергетике Дубравке Ђедовић Хандановић да су пре неколико дана „добили поруку од САД да морају Руси да изађу из власништва НИС-а и имамо три месеца да урадимо“, а онда се даље држи тензија са тврдњама да морамо да нађемо решење за седам дана.
Од 45 дана у јануару дођосмо до седам дана у новембру, а у међувремену?
Једино што смо чули да се у међувремену дешавало, како је председник сасвим нескромно изјавио, „захваљујући мени померан почетак примена санкција“, тј. да је мољакао по Америци да се одложе санкције ко зна шта обећавајући или чекајући да се деси.
И сазнали смо захваљујући министру финансија да за све ово време какво год да су Руси решење смишљали, у њега није била укључена Србија.
Узевши у обзир у каквом је стању НИС био када га је Гаспром преузимао од државе Србије, вероватно ни за нас не би било најбоље решење да га се опет дочепају партијски вукови.
На крају, опет се у Вучићевом говору крије одговор: „Желим да сви виде да ми не желимо да отмемо, национализујемо, али желимо да живимо. И желим да све могућности исцрпимо пре него што кренмо у преузимање, да ли управљања…“.
Није тешко замислити како би се поклоници Русије у Србији, од којих је већина управо гласачко тело СНС-а, осећали ако би се Русима „отела“ компанија. Али ако би дошло дотле да буде стани-пани, да прети колапс, катастрофа, да нема хлеба у пекари, да не ради здравство, шо смо све чули на обраћању свеколикој јавности, е онда би то већ могло да прође. Још кад се направи сценографија у којој министри притискају председника да ипак донесе ту тешку одлуку, а он се као опире, рејтинг ће још и да расте.
