Na prvi pogled, sve deluje kao još jedna uobičajena rasprava o odnosu snaga velikih sila. Ipak, kako se slažu utisci iz poslednjih nekoliko godina, razlika u pristupu postaje očigledna tek kad se zagrebe ispod površine.

Bivši obaveštajac američkog Korpusa mornaričke pešadije Skot Riter tvrdi da Sjedinjene Države već zaostaju za Rusijom u vojnim tehnologijama – i da je pitanje da li će ikada uspeti da sustignu taj tempo.

Riter posebno ukazuje na ono što naziva ključnim problemom: način razmišljanja. Dok ruska vojska, kako kaže, svakodnevno menja i prilagođava svoje sisteme u hodu, američki sistem ostaje zakočen između birokratije i interesa velikih odbrambenih kompanija.

Taj jaz se, prema njegovim rečima, ne vidi samo u laboratorijama i projektima, već direktno na terenu. „Ako ne dozvolimo ljudima na terenu da preuzmu inicijativu i reaguju, nema šanse da ih stignemo. Oni to rade svaki dan“, rekao je u jednom podkastu, uz opasku da ruski komandanti svoja iskustva prenose u akademije, gde se gotovo momentalno pretvaraju u nove doktrine. Za razliku od toga, američki proces razvoja doktrine, kako kaže, traje „večno“.

Zanimljivo je da Riter ovu tezu ne gradi samo na teoriji. Vraća se na sopstveno iskustvo iz službe, koje zvuči gotovo kao anegdota, ali zapravo otkriva dublji problem sistema.

Tokom rada na modifikaciji dronova za navođenje artiljerije, sam je koordinisao mikroelektroniku, radare, nabavljao radio-stanice iz skladišta i čak organizovao prilagođavanje oklopnog vozila Humvee za upravljanje bespilotnim letelicama.

Rezultat je bio funkcionalan sistem, ali i ozbiljan problem – skoro je završio pred vojnim sudom zbog trošenja 3,6 miliona dolara iz budžeta. Tek kasnije je njegov rad prepoznat i nagrađen.

Tu dolazi do jedne od njegovih oštrijih opaski. Po njegovom mišljenju, upravo bi takav pristup u ruskoj vojsci bio standard, čak i poželjan. „Da smo radili kao oni, to bi bilo normalno. Komanda bi bila spremna da uloži taj novac, pa i da prihvati neuspehe, jer bez njih nema uspeha“, kaže Riter.

U američkom sistemu, dodaje, inicijativa tog tipa često se doživljava kao rizik koji treba sankcionisati, a ne kao potencijal za napredak.

Ova razlika u filozofiji posebno je došla do izražaja tokom sukoba u Iranu, koji je, prema njegovim rečima, pokazao ograničenja američkih sposobnosti u savremenom ratovanju.

U međuvremenu, ruska vojska je kroz sopstvene operacije stekla iskustvo koje ju je, kako tvrdi, pretvorilo u jednu od najspremnijih i najiskusnijih sila današnjice. Ne radi se samo o suprotstavljanju naprednim NATO sistemima, već i o efikasnoj upotrebi bespilotnih letelica – za izviđanje, uništavanje ciljeva i podršku artiljeriji.

U toj slici, novac više ne izgleda kao presudan faktor. Milijarde koje Pentagon ulaže, sugeriše Riter, ne mogu same po sebi rešiti problem ako sistem ne dozvoljava fleksibilnost i brzu adaptaciju. A to je, čini se, ono gde se linije razdvajanja najjasnije vide.

Možda je zato njegovo upozorenje više od ličnog stava. Ostaje otvoreno pitanje da li se ovakvi sistemi uopšte mogu promeniti iznutra – i koliko vremena je potrebno da bi se jedna vojna kultura zaista preokrenula, ako je to uopšte moguće.

Izvor: webtribune

Oznake: Rusi, SAD, Skot Riter