Pročitaj mi članakSećam se devedesetih. I tad vam je fotelja u ministarstvu bila slatka. O fotelji na Andrićevom vencu mogli ste samo da sanjate. U toj fotelji tad je sedeo neko protiv koga smo se takođe borili. Kao sada protiv vas. Kad je on pao s vlasti, fotelja je ostala. Danas u njoj vi sedite. Sutra će neko drugi. Pa treći. I tako redom.
Тврдите да су протести инсценирани – како би вама неко одузео живот. Какве морбидне мисли вама падају на памет! На улицама су поштени људи, а не мафијаши, какве ви шаљете да их брутално растерују. Ваш живот није угрожен, већ ваша фотеља на Андрићевом венцу, у центру Ћациленда. А на свакој конференцији и гостовању на те-веу, ви закукавате – њима је циљ да мене убију. Зашто бисмо то радили? И шта бисмо тиме добили?
Након оволиког инсистирања на угрожености вашег живота, могу мирно да закључим – вама је ваша фотеља битна исто колико и ваша глава. Или прецизније, своју главу стављате – на ниво ваше задњице. Зашто? Зар та глава не вреди више? Зар није постојала и пре те тапациране столице? Сећам се деведесетих. И тад вам је фотеља у министарству била слатка. О фотељи на Андрићевом венцу могли сте само да сањате. У тој фотељи тад је седео неко против кога смо се такође борили. Као сада против вас. Кад је он пао с власти, фотеља је остала. Данас у њој ви седите. Сутра ће неко други. Па трећи. И тако редом.
Намештај је вечан. Може да се рестаурира. Само се функције не репарирају. А, што се ваше главе тиче – у вашем је власништву. За своју главу, свак’ одговара, па и ви за своју. Ма каква да је, ми тој вашој глави не желимо ништа лоше. Сем да повремено мућнете њом и да промислите – где вам се дедоше поштени? Око вас само кримоси. Гледамо брутално пребијање и насиље над студентима, пензионерима, женама и децом. Офрље изведене радове на објектима које градите. Надстрешнице, плафоне и балконе који падају. Људе који због вашег јавашлука страдају. Децу која убијају децу, јер им је оружје на дохвату. Легализацију објеката, бесправно изграђених у сваком националном парку и на забрањеном месту – за сићу коју им узимате да се ви поткрепите.
Планирали су да ми ставе столицу на Тргу републике и да ме онда убију као Чарлија Кирка. После ове ваше скорашње изјаве баш сам се забринула. Искрено. Не зато што верујем у ову вашу причу да неко жели вашу главу. Већ због ваше главе
Видимо државни буџет – буџет свих грађана, из којег шаком и капом – делите својим присталицама и пајташима. Све оно против чега се ми боримо – ви то радите. Тиме народ делите – на оне који законе поштују и оне који их крше – уз вашу дозволу. Тиме их хушкате једне на друге. Тиме их терате да се туку и убијају, у чему им здушно – ви помажете. Ми не желимо крв да гледамо. Ни своју, ни туђу. Доста крви је проливено Србијом. Време је да оперемо улице, а не да их ви сваки час асфалтирате и перете кинту. Ми хоћемо мирно да живимо. Тражимо ли много?
Најбезболније је да сиђете с власти. А да вам притом ни длака с главе не фали. Али, по вама, то није тако. Ви сте тај којем прети опасност. Ви сте центар света око којег се Земља врти. Ви сте тај, због којег Европа и Америка финансирају обојену револуцију. Ви, па ви. Стављате себе изнад свих. И изнад државе коју водите. Нема шансе да вас неко разувери да тиме што би вама неко нешто наудио, проблеми не би били решени. Систем је у питању. Систем, који сте ви успоставили и који вам се отео. То што не би било вас, не би решило проблеме. Јер, остао би систем по којем ви сада владате. Уместо вас, дошао би неко други и наставио исто. А ми то нећемо. Сјаши Курта да узјаши Мурта – то би било то. Не долази у обзир. Корените промене тражимо. Промене које ви не желите. Јер само у овако неуређеној држави можете да владате. Ви или неко попут вас, нама је свеједно. Ми нећемо да мафија води нашу земљу. Да ли ме капирате? Нико не жели вашу главу, у смислу у којем ви то потенцирате! На челу Србије желимо поштене и стручне. А вама? Ништа трагично, као што причате. Само по закону. Праведно суђење.
Не, не и не. Тврдоглави сте. Не пристајете на објашњења. Планирали су да ми ставе столицу на Тргу републике и да ме онда убију као Чарлија Кирка. После ове ваше скорашње изјаве, баш сам се забринула. Искрено. Не зато што верујем у ову вашу причу да неко жели вашу главу. Већ због ваше главе, јер је непотребно оптерећује – ваша видовитост. Као баба Ванга сте. Ви знате да је планирано ваше убиство. Знате и место на којем ће се то догодити. Знате и да ће тај неко донети столицу. Знате и да ће вас натерати да на њу седнете. Знате и по ком моделу ће све бити изведено! Шта вам се све привиђа… јадни ви. И баба Вангу сте превазишли.
Да није у питању наша земља и конкретна личност, мислила бих да је сценарио неког крими-филма. Овако ме наводите на размишљање. Зашто баш Трг републике? Да ли због отмене бетонске ливаде и бројне публике која ту седи на каменим клупама, масним од бурека? Није ли то разлог што је на улици поред трга по стоти пут извађена коцка и наливен асфалт? Да тај ваш џелат лакше дође, да се не спотакне о изваљену коцку и сломи врат – пре него што изврши атентат на вас.
Корените промене тражимо. Јер само у овако неуређеној држави можете да владате. Ви или неко попут вас. Ми нећемо да мафија води нашу земљу. Да ли ме капирате? Нико не жели вашу главу, у смислу у којем ви то потенцирате! На челу Србије желимо поштене и стручне. Ништа трагично, као што причате. Само по закону. Праведно суђење
Да ли је кружни ток око којег се вртимо, не знајући куд да скренемо, стављен баш ту – да би се и ваш џелат вртео – док му се не заманта у глави, не би ли вас промашио кад вас нанишани? На средини тог кружног тока планиран је сат. Након наведеног, јасно је зашто. Да нам у живом обраћању драматично саопштите – у колико се тачно све догађало. Да не зафали ни секунд, а камоли два минута, како се то код вас догађа. Поучени искуством у контрасмеру, желите да имате комплетне доказе за суд. Без обзира на то што сте преживели, доживотна казна за шепртљу који је оповргао оно што сте ви најављивали. Плус, још једна доживотна за претрпљену бол. Јер, сетили сте се оног шаљивџије који је зафркавао другаре – пази вук, пази вук – а вука нигде. И на крају, кад се најмање надао, вук га је појео. Мој вам је савет, не баксузирајте. Да неког побеснелог вука не призовете, без потребе. Мирно уживајте док још владате. А неку другу, мање морбидну причу, причајте грађанима, који падају на вашу јефтину патетику и обожавају баба Вангу.
Шта ћете овим скретањем пажње на себе постићи? Показаћете да сте неуништиви. И да сте којим случајем ви Кирк, с којим се морбидно поредите – ви бисте преживели. Јер сте ви паметнији. Најпаметнији на свету. У васиони. Показаћете и тим глупим стренџерима – кретенима, моронима, дебилима, идиотима… како их већ све називате – а од њих камчите лову – да сте и изнад њих. Могу само да вам пљуну под прозор у Ћациленду и да уплате суму коју им тражите – на ваш приватни рачун. У вашем џепу, њихов новац је најсигурнији. Знају то они. Као што знају и да заузврат добијају – и приобаље и Генералштаб и руднике, руду… Вама лова, грађанима разорена земља, јаловина, затровани ваздух и вода… Укратко, уништена Србија, с једним фалконом. Са највољенијима – сешћете у њега и одлетећете далеко. Одозго ћете пљунути на нас – сиромашне и бедне – ако се на време не освестимо. Последњи је час. И зато…
Ово што ви себи – с наше стране – предвиђате, чист је хумор. То што булазните и јефтином причом освајате народ – неће се догодити. Успешно најављујете неуспешан атентат на себе. Али, успешно изводите и сурове акције над студентима и средњошколцима – који се боре против ваше тираније. Е, то је хумор. Али црн. Црн, да црњи не може бити. Зашто то радите? Љага на образу Николине Синђелић, као да је последња фукса, а не девојка са идеалима. Претње убиством Павлу Цицварићу, узорном студенту и борцу за слободу, а не мафијашу и дилеру дрогом. Ланци на ногама Богдану Јовичићу – на сахрани оцу! Везан букагијама, као да је извршио државни удар! И отац му се у гробу преврће од бола што му син на последњем испраћају носи металне обруче око ногу. Док Богдан, његова мајка и сви поштени грађани плачу над том сликом, ви уживате у тим сценама – виђеним само у филмовима страве и ужаса. Притом, прстом не мрдате да оптужени за пад надстрешнице у Новом Саду буду изведени пред суд и кажњени. Многи су слободни. А десетине је похапшених студената, које стенице једу у затворима. И вас – баш брига за то.
Боже, драги, сад се теби обраћам. Занемари фолиранта на челу наше државе. Он је безбожник. Смилуј се и помози Николини, Павлу, Богдану и свим младима, неправедно оптуженима… Помози им да збаце окове с ногу и терет претњи који носе на нејаким плећима – модрим од пендрека и металних цокула. Амин.
