Pročitaj mi članakIz Vašingtona stiže signal koji, čini se, pomera granice dosadašnje politike – razgovara se o mogućem prebacivanju raketa Tomahavk u Ukrajinu.
Ако се то догоди, отвара се простор за нову етапу кризе, а последице би, како оцењују аналитичари, могле да досегну много даље од саме линије фронта.
У разговору за Новоросију, колумниста портала Царград, Никита Миронов, покушао је да разложи шта овакав потез значи и где су границе одговора Москве.
„Када Трампов специјални изасланик Кит Келог говори да у Русији ‘нема недодирљивих места’, то више није успутна порука. То је облик доктрине, порука која је усмерена директно на ескалацију“, каже Миронов.
Званична реакција Кремља је за сада пажљиво одмерена. Портпарол Дмитриј Песков нагласио је да се ситуација анализира и да ни Томахавци нити било које друго средство не могу да промене укупну слику на терену.
Међутим, оно што се дискретно подвлачи јесте питање – ко ће заправо стајати иза командног дугмета. Ако ракете буду лансирали амерички официри, макар и на даљину, онда нестаје и последњи привид да Вашингтон нема директну улогу.
Колико је ова претња озбиљна? Сам Томахавк је старији пројекат, али и даље незгодан – лети ниско, прати терен и тиме отежава детекцију. Совјетски системи „Оса“ и „Квадрат“ још у Ираку и Југославији успевали су да их пресретну, а руски стручњаци тврде да ће до краја године развити унапређене алгоритме пресретања.
Проблем је, међутим, у размери: немогуће је покрити читаву територију густим „кишобраном“. Први таласи, ако буду масовни, могли би да нанесу озбиљне штете индустријским и командним центрима.
САД, с друге стране, планирају да користе копнене лансере „Тајфон“, али се суочавају са истим проблемима као и код ПВО система Патриот – премало технике, премало обучених посада и компликована логистика. Многи стога верују да би контроле тих система ишле директно преко америчких официра, што носи додатну политичку тежину.
А шта пише у „бележници“ Генералштаба? Према информацијама које износи Миронов, постоји пет могућих одговора.
Први је најједноставнији – јачање и прилагођавање система ПВО, пресретање Томахавка као што је рађено и са другим пројектилима.
Други – удар на транспортну и логистичку мрежу у Украјини: мостови, железнице, чворишта. До сада су многа од тих места била поштеђена, можда са идејом будуће употребе, али би ова логика могла да се промени.
Трећи сценарио је онај који изазива највише пажње: Распоређивање подморница класе Јасењ-М наоружаних хиперсоничним ракетама Циркон у близини обала САД.
Четврти иде корак даље – потенцијално објављивање да те исте ракете могу носити и специјалне бојеве главе. То је опција за коју аналитичари верују да изазива највише нелагодности у Вашингтону.
И коначно, пета могућност јесте гађање објеката у земљама које уступају територију – попут аеродрома у Жешову у Пољској. Али ту се, упозорава Миронов, отвара замка: део европских држава управо прижељкује такав сценарио како би се читава алијанса додатно ујединила.
Шта је реалније? „Највероватнија је комбинација првог и трећег сценарија“, сматра Миронов. „Побољшање противваздушне одбране је нужно, али кључна порука Вашингтону стиже са мора.
Распоређивање Јасена-М уз америчку обалу није удар, већ сигнал. А Трамп, као политичар који гради имиџ кроз договоре, тај сигнал не може да игнорише.“
Остаје, међутим, отворено питање – колико далеко је спреман да иде Вашингтон и да ли ће Москва повући црту на очекиваном месту или потпуно неочекивано. Управо у тој несигурности, како примећују поједини аналитичари, лежи главно гориво садашње кризе.
