Pročitaj mi članakKada su mnogi članovi Evropskog parlamenta (EP) početkom septembra ukazali na nedemokratske pojave i probleme (tako nekako) vladajućeg režima u Srbiji, šefu poslaničke grupe Evropske narodne partije (ENP, EPP), Manfredu Veberu, nije preostalo ništa drugo nego da pokrene pitanje statusa Srpske napredne stranke (SNS) u ovoj evropskoj stranačkoj asocijaciji. Kakav god bio ishod ove iznuđene inicijative, za našu javnomnjenjsku sredinu osnovno pitanje trebalo bi da bude: odkud naprednjacima status pridruženog člana u asocijaciji koja ima najveću stranačku grupaciju u EP. Ovaj članak nastao je kao reakcija na već vladajući govor u javnosti koji na senzacionalno pitanje – šta će biti sa statusom SNS, odgovara shodno dvama različitim političkim pristupima: da li će tu stranku stići evropski pravedna odluka o izbacivanju, ili pak, da li će SNS iz ove neprilike izaći neoštećenog statusa, dakle takođe pravično.
У тумачењу овог догађаја треба најпре поћи од једне историјски неоспорне чињенице: својим статусом придруженог члана ЕНП, СНС је у оквиру Европске асоцијације народних партија испунио празнину која је настала одласком Демократске странке Србије из тог друштва. Узгред, једна напомена: ДСС није била искључена из ЕНП, већ је својом вољом изашала из те асоцијације (2012. године). Напомена је важна начелно, али и да би се упозорило на неистину да је ДСС била искључена из ЕНП (као што се тврди у прилогу листа Данас, 27-28. септембар, стр. 4).
Замена о којој је реч врло је значајна за одговор на постављено питање – одкуд СНС-у статус придруженог члана ЕНП?
Ако поредимо некадашњи ДСС и СНС, већ на први поглед може се видети изричито антиномична релација међу њиховим политичким одликама. На једној страни странка која се од оснивања (1992) до унутрашње кризе 2014. године одликовала својим демократским, државноправним, националним ставом и томе одговорајућом праксом, подједнако у опозици и на власти. На другој страни, СНС је од освајање власти (2012) до данас био и остао странка која води унутрашњу политику обнове плебисцитарне диктатуре из времена Слободана Милошевића и то у сарадњи са Социјалистичком партијом Србије (СПС). Разлика између СНС и СПС је само у замењеним улогама примарног и секундарног носиоца власти. Ове чињенице нису спречиле руководство ЕНП да после контролног периода од 2012. до 2016. године прихвати СНС у своје редове. Чињеница да је у том периоду СНС консолидовала свој аутократски режим није ни најмање сметала челницима ЕНП да унапреде сатус СНС из посматрачког у статус придруженог чланства. Сваком ко је тада пратио след догађаја било је јасно да критеријуми демократског политичког система и владавине права више нису спадали у првокласне услове процеса приступања Србије Европској унији. Та промена у политици проширења ЕУ има нешто старије порекло.
Демократска странка Србије као придружена чланица ЕНП ревидирала је став према асоцијацији упоредо са растом непријатељске политике ЕУ према питању Косова и Метохије. Повод кључног спора настао је услед спремности челника ЕУ да прекрше већ перафирани Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП, новембар 2007). У његовом члану 135 став 2 и данас стоји:
„Овај Споразум се не примењује на Косову које је тренутно под међународном управом у складу са Резолуцијом Савета безбедности Уједињених нација 1244 од 10. јуна 1999. године. Ово не доводи у питање садашњи статус Косова нити одређивање његовог коначног положаја према истој Резолуцији“.
У ставу 1 тог члана стоји јасно одређење простора примене овог Споразума, а то су територије (израз у датом ставу) држава чланица ЕУ и Србије. Сасвим коректно у складу са међународним правом израз територија односи са на државе, јер реч је о једној од кључних одредница појма суверености, док се у 2. ставу уз реч „Косово“ не користи тај израз. Реч је, дакле, о територији Србије са привременим статусом Косова и Метохије као протектората УН, сасвим у складу са Резолуцијом СБ УН 1244.
Када су косметски Албанци, тј. њихова Скупштина као привремена институција самоуправе, прогласили независност (17. фебруар 2008), деветнаест држава чланица ЕУ за кратко време је признало овај незаконит чин. Тиме су оне прекршиле поменути став о „статусу Косова“ и чином признања „решиле“ тај статус на други начин у односу на ССП. У Србији је тада настао проблем, да ли потписати овај Споразум будући да су његове потписнице биле све државе чланице ЕУ (плус председавајући Савета Министара ЕУ), од којих је деветнаест њих већ било у прекршају Споразума. Заправо, овде и правно и политички гледано није смело да буде дилеме, јер такав „споразум“ не би потписала ни једна слободна и независна влада у свету. Самим тим ДСС, тј. његови чланови владе са њеним председником, у овој ствари није имала дилему. Једноставно, споразум који је прекршио већи део једне уговорне стране не може да се потпише. И то је био онај „прекршај“ ДСС-а који је био повод за невиђену харангу руководећег и пропагандног прогона ЕУ против ове странке. Она је намах проглашена „антиевропском“. Тој харанги придружио се преостали део тадашње владе, што је условило расписивање превремених избора.
Какве то везе има са СНС? Наставак ове приче има обележја политичког трилера, који траје до дана данашњег. Његови учесници су Српска радикална странка (СРС), њено одметнуто крило звано Напред Србијо, нова влада Србије од лета 2008. и неизбежна Европска унија. Трилер почиње једном несвакидашњом политичком крађом. Десетак дана пре ванредних избора (одржани маја 2008) део Владе, који је себи наденуо кампањски надимак „проевропска“, прионуо је чину потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. То ни правно ни обичајно ни законски није могло да се изведе из три разлога: прво, члан ССП о којем смо говорили био је прекршен, сада већ и са стране унутрашњег актера; потом, неуставно је потписивање међународних уговора у време техничког мандата владе и, коначно, тај део владе, штавише руковођен председником Републике, није имао одобрење још увек делујуће Владе да обави потписивање. Те правне и обичајне запреке нису ометале ни „проевропске“ чланове Владе, ни председника Републике који се противуставно умешао у подухват, ни председавајућег Савета министара ЕУ (Димитрије Рупел) да изврше потписивање документа. Штавише, све то догодило се у Луксембургу, где није седиште Савета министара ЕУ и где никада није ни било.
Ако је противправно био потписан, ССП био је конвалидиран скупштинском ратификацијом крајем септембра текуће године. То је време и место стварања нове (а старе) политичке снаге у Србији, која ће за само четири године постати аутократски режим са тоталитарним обележјима и трајањем ad infinitum.
Тадашња демократско-социјалистичка Влада Србије имала је довољну скупштинску већину за ратификацију ССП. Али, њој је било изузетно стало да скупштинска већина буде што већа како би Унији представила готово унисоно расположење Србије у прихватању европских интеграција. Тој операцији требало је да допринесе и посланичка група Српске радикалне странке, која је била појединачно најбројнија у Скупштини. Управо се то догодило на гласању о Споразуму. Дакле, посланички клуб ДСС-а са својих 27 посланика једини је гласао против. Те вечери, Србија је изабрала своју европску странпутицу, ипак на некако чудан начин. За ту цесту гласало је комплетно радикалско посланичко тело, до тада заклети противник европских интеграција. Али, догодила се и чудна околност да је ССП био непосредно применљив само за једну страну – Србију, не и за богатог домаћина – ЕУ, која је почела да га примењује тек пет година касније, када је и последња држава чланица ЕУ ратификовала овај споразум.
Чињеница да је шеф посланичке групе СРС изманипулисао радикалске посланике не мења ништа на утврђеном смеру догађаја. Он и група његових посланичких пучиста исте вечери избачени су из странке на основу одлуке њене Отаџбинске управе, тј. страначког шефа директно из притворске јединице Хашког трубунала. Ништа за то, образована је нова посланичка група Напред Србијо која ће постати нуклеус потоњег већег пуча – запоседања власти у Србији и гушења свих институција и политичких слобода у земљи. Укратко, поменути посланички клуб прерастао је у политичку странку, која је прикупила готово целокупно бирачко тело некада моћне Радикалне странке, победила на изборима 2012. године и експресно задобила симпатије Европске уније.
Тако некако одвијало се кретање ове две групе услова – неформалних и формалних, само у међусобно супротним правцима: што је предаја КиМ више напредовала то је тема о демократском и праванодржавном консолидовању земље ишла силазном путањом.
Ко тада није приметио радикалне промене у политици проширења ЕУ, неће никада. Њени политички делатници у више мандата од 2009. надаље, опсесивно су у Србији трагали за политичком групацијом и њеном чеоном персоном која ће бити у стању да албанским сепаратистима преда Косово и Метохију. Када су их коначно добили, дакле 2012. године, нису имали никакав проблем да преокрену приоритете политике условљава Србије у просесу придруживања и приступања ЕУ. Супериорни услов била је предаја КиМ, а уколико би се испуњавали и други, формално познати услови, утолико боље. Тако некако одвијало се кретање ове две групе услова – неформалних и формалних, само у међусобно супротним правцима: што је предаја КиМ више напредовала то је тема о демократском и праванодржавном консолидовању земље ишла силазном путањом.
ЕУ није марила због тога, између осталог и услед притиска једног важног разлога. Било је то време разорног деловања економске и опште кризе у Унији, где је под притиском антикризних мера, у великој мери правно сумњивих, дошло до фактичких политичких промена у систему одлучивања. Он је спонтано задобио одлике централизације и неједнакости, што је исходило издизањем Немачке, најпре као прве међу једнаким, а потом као прве изнад свих држава чланица. Отуда и специфична тежина немачке Демохришћанске странке у деловању ЕНП као већ дуго најјаче посланичке групације у ЕП. Имајући ту околност у виду, ЕНП као европска асоцијација идеолошки сродних странака располаже и претежним утицајем у органима са политичком и извршном снагом деловања у ЕУ – Европском савету, Комисији и Савету министара, и одатле повлачи не само специфичну тежину него и конкретну политичку моћ.
Сада, када је вест о разорном деловању СНС-а по целој Србији коначно стигла и у ЕУ, карте тамошњих политичких актера распоређују се по интерним политичким поделама. Све страначке асоцијације и парламентарне групације своју пажњу и своју одговорност усмеравају ка ЕНП, да она као домаћин СНС-у среди те свима нелагодне прилике. Као да ЕНП држи чаробни штапић у руци. Пошто је она већ преузела обавезу изрицања казне, на њој је посао одмеравања. То је већ ствар високе одговорности. За велику улогу коју је СНС преузела у европским интеграцијама Србије – предаја Косова и Метохије, распродаја рудног богатства на вересију, отворена врата за увоз високо субвенционисаних пољопривредних производа, продаја муниције Украјини, сузбијање привредних, енергетских и културних веза са Русијом, пацификација општедруштвеног бунта против режима, утапање националног идентитета у безлични „западни Балкан“ и за многошта друго, заслужна је заједничка политика целе ЕУ и СНС на челу са њеним вођом лично. Како сада у светлу дилеме о казни за СНС третирати готово идеалан однос који је званична Србија успоставила са ЕУ у последњих тринаест година. Зар ризиковати могућу елиминацију СНС-а без припреме алтернативе која ће је заменити. За сада се не види тако идеалан партнер као што је СНС. И зато не треба пренагљивати, већ солидарно разумети одговорност која стоји пред ЕНП.
Својевремено (2012. године) Демократска странка Србије изашла је из Европске народне партије када је схватила да јој тамо није место. У светлу тог искуства, данас можемо да одговоримо на питање постављено на почетку овог чланка – одкуд Српској напредној странци статус придруженог члана Европске народне партије? Одговор је – отуд што јој је тамо место.
