Pročitaj mi članakUkoliko u roku od 50 dana Rusi ne prodaju svoj udeo u Naftnoj kompaniji Srbije, država će uvesti prinudnu upravu u tu kompaniju. Do sada, prema dostupnim podacima, nije poznato da su Rusi prodali ijednu svoju naftnu kompaniju, već su puštali države domaćine u EU da ih nacionalizuju ili preuzme upravljanje. Postavlja pitanje zašto bi u slučaju Srbije bilo drugačije.
Док чекамо најављену продају, чека се и одговор ОФАЦ-а (Канцеларија за контролу стране имовине Министарства финансија Сједињених Америчких Држава) на захтев НИС-а да им продужи лиценцу како би током преговора о продаји могли нормално да функционишу. Наиме, и сам председник државе Александар Вучић изјавио је да постоји шанса да одговор ОФАЦ-а буде негативан.
И председник, али и министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић изјавили су да су Руси спремни да продају свој удео у НИС-у. Није, међутим, познато, да су било где у свету продавали свој удео у нафтним компанијама у Бугарској, Румунији, Немачкој…. То није познато ни саговорницима Нова.рс.
Финансијски аналитичар Владан Павловић каже Нова.рс да смо имали различите случајеве у свету, у Немачкој и Бугарској, али и да није познато да су Руси, због уведених санкција, било где у свету продали своју нафтну компанију.
“У Немачкој је уведена принудна управа, а очигледно постоји шанса да се исто деси и код нас”, каже Павловић.
Ништа од продаје?
Он је за наш портал поновио да Руси заправо немају намеру да продају НИС.
“Када су као потенцијалног купца почели да помињу АДНОЦ и Уједињене Арапске Емирате, постало је јасно да руски власници уопште немају намеру да продају НИС, нити су икада имали“, каже он и објашњава да је Абу Даби након увођења санкција Русији постао глобални центар број један за руски капитал.
Такође, енергетски стручњак Драган Влаисављевић, бивши извршни директор ЕПС-а, тврди да није познато да су Руси до сада продали неку своју нафтну компанију, па ни само свој део.
“Није ми познато да су Руси било коме до сада продавали удео у својим компанијама, а земље које су посредно погођене санкцијама, односно снабдевањем руског гаса, на различите начине су то решавале. Бугари који су били зависни од једног снабдевача, Руса, решили су овај проблем другачије од рецимо Румуна, који имају своје гасно налазиште”, објашњава Влаисављевић.
Подсећамо да је након увођења америчких санкција Русији, због рата у Украјини, Европска комисија представила план за забрану увоза руске енергије, иако је осам земаља чланица наставило да купује гас из Русије.
Принудне управе једино решење
Државе које су добијале испоруке руског гаса, у гасоводима или у виду течног природног гаса су Белгија, Француска, Грчка, Мађарска, Холандија, Португалија, Словачка и Шпанија.
Земље у којима послују руске нафтне компаније различито су решиле проблем са санкцијама, односно покушале да спрече кризу.
Наиме, Румунија је, према писању медија, намеравала да преузме контролу над Лукоиловим пословањем управо како би спречила енергетску кризу због америчких санкција, док Бугарска планира да пребаци рафинерију исте руске компаније, највећу на Балкану, под принудну управу. Бугарски парламент је почетком овог месеца донео закон којим се под државну контролу ставља рафинерија руске групе Лукоил у Бургасу, на Црном мору, а државни администратор у том случају има овлашћење да је прода.
Влада Бугарске поставила је посебног управника да руководи том компанијом. Он ће бити овлашћен да уз одобрење Владе продаје акције „после тржишне процене“, како су одлучили бугарски посланици.
Међу првим земљама које су преузеле управу над руским нафтним компанијама је и Немачка, која је још у септембру 2022. године увела принудну управу у руску нафтну компанију Росњефт. Међутим, већ у октобру, ова компанија поднела је тужбу против државе. Наиме, након што је ЕУ увео ембарго на руску нафту која се доставља бродовима, Немачка је покушавала да пронађе друга решења за снабдевање рафинерија. Влада је потом одлуку о увођењу државне управе бранила тврдњом да је због поремећаја у снабдевању руском нафтом желела да осигура снабдевање дериватима, што је било могуће само увођењем принудне управе.
У случају Србије, која се протеклих месеци нашла у “небраном грожђу”, не само што се поставља питање да ли Руси заиста хоће да продају НИС, већ је упитно и да ли ће са Србијом склопити дугорочни гасни споразум. Претходни је био потписан на 10 година, а неизвесно је када ће бити стављен параф на нови. Одлука о томе одлаже се већ пола године и склапају анекси који важе неколико месеци. Актуелни истиче крајем децембра.
