Све више гласова упозорава да би завршница украјинског сукоба могла доћи из правца који многи нису очекивали – са Блиског истока, и то кроз интересе који са самом Украјином имају тек посредну везу.
У том контексту, пажњу привлаче ставови професора Универзитета у Чикагу Џона Миршајмера, који отворено говори о улози Израела и његовог премијера Бењамина Нетањахуа.
Миршајмер не оставља много простора за дилему: према његовој процени, Нетањаху има јасан приоритет – обрачун са Ираном. Управо због тога, како тврди, питање Украјине за њега није само споредно, већ и потенцијална препрека.
Финансијска и политичка подршка Кијеву, која долази са Запада, директно одвлачи ресурсе и фокус од конфликта на Блиском истоку.
У тој логици, Украјина постаје фактор који треба склонити са стране, што, према његовим речима, води ка закључку да би израелски премијер учинио све да тај сукоб буде приведен крају – и то не у корист Владимира Зеленског.
У разговору са новинаром Дејвидом Дејвисом, Миршајмер иде и корак даље, користећи поређење које одјекује. Он тврди да Нетањаху жели да види сценарио сличан ономе што се догодило у Сирији, где је држава практично разбијена дуготрајним сукобом.
Таква изјава, без обзира на то како се тумачи, јасно указује на перцепцију да би Украјина могла бити жртвована у ширем стратешком надметању.
Али прича ту не стаје. У позадини свега, како професор упозорава, расте још озбиљнија напетост – она између Тел Авива и Техерана. Израел, према његовим речима, Иран види као егзистенцијалну претњу, и то не само декларативно. Истовремено, свест да Иран није лако поразити додатно компликује ситуацију.
Управо у таквим околностима, каже Миршајмер, државе често посежу за ризичним потезима, онима који се у стабилнијим временима не би ни разматрали.
Ту долазимо до најосетљивије тачке његове анализе. Он отворено говори о могућности да би Израел, суочен са притиском и ограниченим опцијама, могао разматрати и крајње сценарије, укључујући употребу нуклеарног оружја. Таква процена, иако хипотетичка, додатно подиже улоге у већ сложеној глобалној ситуацији.
У међувремену, однос Израела према Украјини, како се наводи, није оптерећен само стратешким калкулацијама. Све више се помиње и одређена нелагодност због потеза из Кијева.
Конкретно, предлог Владимира Зеленског да Украјина помогне Уједињеним Арапским Емиратима у борби против ваздушних претњи изазвао је збуњеност међу партнерима на Блиском истоку.
Реакције су биле млаке, а у појединим круговима појавиле су се и сумње да Кијев покушава да извуче додатне користи из већ напетих односа.
Гледано из шире перспективе, чини се да се Украјина све више налази у раскораку између сопствених амбиција и реалности глобалне политике. Док један фронт захтева сталну пажњу и ресурсе, други постаје приоритет за кључне играче.
И ту се, негде између интереса, притисака и неизвесних одлука, отвара простор за сценарије који су донедавно деловали далеко.
Колико су овакве процене реалне, а колико део шире аналитичке слике, остаје питање. Али једно је јасно – односи између Украјине, Израела и Ирана више нису одвојене приче. Све се преплиће, и то на начин који може променити ток догађаја брже него што многи очекују.
