Српска православна Црква је својим верницима послала божићну поруку, коју је прочитао Порфирије, Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски. Трудио се да не каже ништа, али се ипак, ту и тамо, нешто поткрало.

Уз уобичајене догматске делове и забринутост за присутну неједнакост, ратове и неправду, црквени великодостојници су се осврнули и на друштвену ситуацију у Србији.

Уочили су да су „унутрашње политичке тензије довеле до дубоке подељености друштва и неповерења међу људима, а разлике у мишљењима све чешће прерастају у ирационалну мржњу…“ Патријарх (потписани су и остали архиепископи, митрополити и епископи) нашу трагичну ситуацију види као последицу „политичких тензија“. Овим еуфемизмом, вероватно, жели да поруку учини политички подобном, како би се прикриле чињенице да разарање државних институција и заузимање свих полуга власти од стране једног човека може софистицирано да се квалификује као „политичка тензија“.

Терор мале групе људи над становништвом, материјалним и природним добрима државе, за патријарха (и неке друге црквене великодостојнике) представља вид „разлике у мишљењима“. Занемарио је да је због те „разлике“, током прошле године стотине људи било затварано, пребијано, понижавано и отпуштано са посла. Њихово људско и уставно право на мишљење је сурово кажњавано и оспоравано.

У посланици се изражава забринутост због губитка националног и културног идентитета. Овом констатацијом Црква је показала да се одвојила од грађана, за чију духовност, наводно, брине. Током протекле године у Србији су студенти са свих универзитета и грађани, на најдостојанственији и друштвено најприхватљивији начин, приказали шта је национални и културни идентитет.

Обилазећи Србију, у директној комуникацији са грађанима, наши академци су истицали припадност нацији преко заједничких симбола и колективних сећања, изражавајући високу политичку свест кроз солидарност и међусобно поштовање. Припадници свих етничких и националних група поносно су носили српску заставу од Суботице до Новог Пазара.

Најобразованији део становништва, који по природним и људским законима треба да преузме све друштвене улоге у будућности, једноставно, уз сигурност и одважност, представио је вредности ове генерације. Рођени и одрасли после погубних грешака које су политичари учинили у завршној деценији двадесетог века, поручују да прошлост не треба да буде део садашњости и будућности, већ да нове вредности треба усвајати на новим принципима.

Имају јасан национални и више културних идентитета проистеклих из питања: „како живим, мислим и изражавам се“. Наши студенти су покренули нову револуцију наде, вере и љубави, које се означавају и као највише хришћанске врлине.

Као духовни „пастир“ православних хришћана, патријарх је ове чињенице морао да уочи и са поносом их представи у посланици. Могао је да истакне да се младост државе бори против подела и неправде, а за вредности за које се декларативно залаже и Црква.

Уместо тога потврдио је да је институција на чијем је челу чврсто уз власт и властодршце. У њихово име је, недавно, пред председником Русије оптуживао најобразованији и најпрогресивнији део српског друштва да изводи „обојену револуцију“. Термин је некритично прихватио од Врховног узурпатора, који је, између осталог, носилац највиших црквених одликовања.

Патријарх, а и многи други црквени великодостојници, били су широке руке, јер су високим одличјима даровали многе Врховникове послушнике. Познато је патријарху да је због њихових уништитељских дела пола милиона младих људи напустило државу и да је то узрок видљиве и незаустављиве депопулације, која га брине.

Брину га, вероватно, и ставови појединих митрополита, архиепископа, епископа и свештеника који су отворено стали на страну младости и будућности државе. Ту своју „бригу“ је преточио у апел за јединством.

Тиме је директно потврдио да је посланица упућена „духовној деци“ обичан политички памфлет, јер би „јединство“ прокламовано на његов начин значило прихватање свих учињених злодела и аболирање криваца за уништавање државе, друштва и многих живота.

Да упитамо патријарха да ли треба да се „сјединимо“ са опскурном групом носилаца црквених ордења, који на Божић поскакују уз отровне националистичке песме које изводи осуђени убица?

Поручујемо патријарху да смо јединствени у намери да се боримо против узурпатора државе, а за друштво у коме су закони изнад сваког моћника. Црква, за сада, није за такво јединство. Привржена је не духовним, већ приземним и опипљивим вредностима.

Извор: danas

Ознаке: божићна порука, патријарх Порфирије