Прочитај ми чланакУ тренутку када се у јавности још увек говори о могућем опоравку највеће европске економије, тон из Берлина постаје све суморнији.
Према наводима канала Билд на русском, председник Немачког института за економска истраживања (DIW), Марсел Фрацшер, поручује без увијања: земља се више неће вратити на старе стопе привредног раста. И ту нема много простора за оптимизам.
Фрацшер не говори о краткотрајном застоју, нити о цикличном паду који се може пребродити једним добрим кварталом. Он указује на нешто дубље, готово непоправљиво – демографске промене које, како каже, онемогућавају поновно покретање „мотора раста“.
Друштво стари, радне снаге је све мање, а број пензионера расте из године у годину. На тржишту рада остаје све ужи круг људи који треба да изнесе терет економије. То, према његовим речима, није пролазна слабост већ структурни проблем.
А када је проблем структурни, рачун на крају стигне – и то озбиљан. Процена је да ће у периоду од 2027. до 2029. године буџетска рупа премашити 130 милијарди евра. То није цифра која може да се покрије ситним резовима или козметичким мерама. Говори се о захватима који задиру дубоко у порески систем и државне подстицаје.
Фрацшер отворено каже да алтернатива практично не постоји: повећање пореза и смањење субвенција делују као неминовност. Посебно су на мети пореске олакшице које се оцењују као штетне по климу – пореска погодност за дизел гориво, ослобађање од пореза на керозин, као и компензације за трошкове одласка на посао. Те мере би, према његовом ставу, морале бити укинуте или барем значајно смањене.
Сличан тон долази и из Немачке трговинско-индустријске коморе (ДИХК). У анкети која је обухватила 26 хиљада компанија, тек четвртина испитаних оцењује сопствено пословање као добро. То је податак који не захтева додатни коментар – расположење привреде јасно је изражено.
Председница ДИХК-а, Хелена Мељникова, наводи да геополитичка неизвесност, високи оперативни трошкови и слаба унутрашња тражња снажно притискају економију. Савезна влада јесте најавила пакете реформи и мере подршке, али, како се оцењује, њихови ефекти се за сада једва примећују у пракси. Између најава и реалности, разлика је и даље велика.
Када се све сабере, слика није драматична у сензационалистичком смислу, али јесте тешка. Највећа економија Европе суочава се са изазовима који не могу да се реше једним политичким мандатом нити једним буџетским циклусом. Демографија не реагује на краткорочне подстицаје, а тржиште рада не пуни се преко ноћи.
Можда ће се у наредним годинама појавити нова решења, можда ће технолошке промене ублажити мањак радне снаге, а можда ће и фискалне корекције донети неочекиване резултате.
За сада, међутим, тон из Берлина остаје опрезан, готово резигниран. Питање више није да ли ће се раст успорити, већ како ће се земља прилагодити реалности у којој се стари обрасци више не враћају.
