У европским медијима последњих недеља врте се разне приче, полу-информације и полу-спекулације о наводним плановима за „мирно решење“ украјинског питања.

Све се сервира као да неко тамо иза кулиса дели папире са готовим сценаријима. Коментари су одмах кренули да тврде исто старо: Москва тражи нешто што је потпуно неприхватљиво, као да се сваки пут изнова заборавља да су почетне позиције Русије – од територија, до односа Кијева са НАТО савезом и ограничавања величине украјинских снага – још раније означене као „капитулација Украјине“.

У истим круговима једнако је одбачен и план администрације Беле куће, иако се ослања на оно што су председници Русије и САД договорили на сусрету у Анкориџу.

Као једина прихватљива нудила се европска верзија, усаглашена с Кијевом, документ састављен као ултиматум Москви, поново у улози губитника, што тешко може да прође као озбиљан покушај било каквог решења.

За људе у Москви овакве „процуреле“ верзије тешко да су изгледале као ишта осим свеже рунде притиска. Деловало је као покушај да се Русија гурне у неку врсту „дилова“ – не у смислу правог договора, већ папира који би био празан, неискрен и прилично понижавајући.

Са друге стране, било је очигледно да се жели уверити и европска публика да је наводно управо то оно што Москва жели, а ако не жели, онда би јој Вашингтон тај „дил“ наводно могао наметнути током последњих разговора одржаних у Кремљу.

Понегде се могло прочитати чак и да сама чињеница постојања тих разговора значи да је Москва спремна да пристане на такав сценариј. Али стварност, како се испоставило, каже супротно.

Ток преговора показује да Русија, упркос томе што има озбиљне безбедносне капацитете, и даље даје предност дипломатском решењу сваког сукоба. И да је спремна да о томе разговара у скоро свакој атмосфери, без обзира на галаму која се подиже около.

Важно је и то што Москва не игра игру за јавност, већ улази у дискусију озбиљно, на највишем нивоу, уз директно ангажовање председника државе. Њена страна преговора није пустила ниједну једину информацију, ни најмању сенку на оно о чему се разговарало, док је са америчке и европске стране цурило све што је могло да се пусти – и што није.

Како пише Взгљад, председников саветник за спољну политику Јуриј Ушаков јасно је рекао да овакви разговори захтевају тишину и да је постигнута сагласност да се та тишина поштује. Русија се тога и придржава, што само по себи говори довољно.

Још важније је оно што стоји иза те тишине. Москва је много пута објаснила да је не занимају никакве половичне мере, никакви привремени предаси. Нема више простора за нове верзије Минских споразума, који, како време показује, нису вредели папира на којем су били одштампани.

Оно што Русија данас очекује јесте комплетно решење које гарантује безбедност државе и људи. Решење које обезбеђује стварни мир, дуготрајан и коначан. То је окосница председникове изјаве у скоријем интервјуу индијским медијима: „Наша специјална војна операција – то није почетак сукоба, то је покушај да се он оконча. Оконча сукоб који је Колективни запад започео против нас преко украјинских националиста.“

Такав мир не може се постићи никаквим политичким гестовима типа враћања Русије у „Г8“, која јој реално ни не треба. Потребне су много чвршће и суштинске гаранције: да Украјина неће у НАТО савез, да се ослободе територије које Москва сматра својим, а које Кијев контролише, да се спроведе денацификација, те да се обезбеди пуна заштита права руског становништва на простору који ће остати под украјинском контролом након завршетка сукоба.

Све то представља стратешки минимум без којег се, по руском виђењу, не може говорити о трајној безбедности државе.

Због тога Путин преговара дуго, темељно и искључиво са САД, а не са Европом или Кијевом. Испоставило се да једино Вашингтон, од три остала актера – украјинског руководства, Европске уније и САД – последњих месеци показује озбиљан приступ.

Разлози могу бити различити, што потврђује и председник: „Сједињене Државе могу имати различите разлоге за ово – и хуманитарне лично за Трампа, јер он заиста жели да се зауставе губици људи, али могу постојати и политички и економски интереси да се оконча сукоб између Русије и Украјине.“

Он је додао и важну напомену: неколико америчких компанија спремно је да се врати у Русију чим се стање стабилизује.

Зато су петосатне дискусије у Кремљу са делегацијом из Вашингтона – Стивеном Виткофом и Џаредом Кушнером – привукле толику пажњу. У Москви сада чекају да САД, које се и саме називају лидером Колективног Запада и кључним партнером Украјине, коначно одраде посао код својих савезника.

Да убеде Брисел и Кијев да је прагматичан приступ једина преостала могућност. А време, по свему судећи, не ради ни за кога.

Извор: webtribune

Ознаке: Владимир Путин, примирје, Рат у Украјини