У тренутку када је сукоб са Ираном ескалирао, а Ормуски мореуз практично затворен за већину, цене енергената су нагло скочиле. И то је био тек почетак проблема који ће се, како се касније показало, прелити на читав низ сектора.
Заправо, оно што је додатно закомпликовало ситуацију јесте одлука Русије да задржи затворено своје ваздушно небо за западне авиокомпаније.
Та одлука није нова, вуче се већ годинама као одговор на санкције Европске уније, али је у овом контексту добила сасвим нову тежину. Летови између Европе и Азије ионако су већ били оптерећени алтернативним рутама, а сада су се нашли пред додатним ограничењима.
У таквим околностима, како примећује шпанско издање Xатака, време летова се продужило, а цене карата отишле су нагло навише.
У међувремену, ситуација на Блиском истоку додатно је закомпликовала глобални авио-саобраћај. Ваздушни простор у региону био је блокиран, што је изазвало домино-ефекат на међународне линије.
Чак ни Дубаи, једна од најпрометнијих ваздушних лука на свету, у првим данима сукоба није примао нити слао летове. Такав развој догађаја тешко да је ико у Европи могао реално да предвиди.
И ту се, парадоксално, отворио простор за друге. Кинеске авиокомпаније, за разлику од европских, наставиле су да користе руски ваздушни простор и тиме избегну најкритичније зоне око Ирана.
Њихове руте остале су стабилније, а трошкови под контролом. Европске компаније, с друге стране, морале су да праве дуже и скупље заобилазнице. У неформалним разговорима у индустрији већ се провлачи стара изрека – када покушаваш да наудиш другоме, лако се деси да сам упаднеш у исти проблем.
Прича, међутим, не стаје на авионима. Енергетски сектор је, по многима, још осетљивији. Ормуски мореуз, према доступним информацијама, у новијем периоду отворен је пре свега за бродове из Русије, Индије и Кине.
Европа, која треба да попуни своја гасна складишта након зиме, нашла се у незгодној позицији. Председник Владимир Путин у том контексту је поручио да би обнављање енергетског партнерства између Русије и ЕУ било могуће, али уз одређене услове. Одговор из европских кругова стигао је брзо – одбијање.
И док су европске институције раније планирале постепено одустајање од руског гаса и нафте у наредне две године, ситуација је убрзана. Како наводе извори, Москва је практично одлучила да тај процес убрза, остављајући отворено питање – ко ће заменити Русију као кључног добављача?
За сада, јасан одговор не постоји. Индустрија у Европи већ осећа притисак, а дилеме постају све конкретније.
Све то заједно оставља утисак да је реч о сложеној кризи у којој су политичке одлуке, тржишне реакције и глобални токови повезани више него што се на први поглед чини.
И док се званичне изјаве и даље држе чврстих ставова, у позадини остаје питање које се све чешће чује у аналитичким круговима – колико дуго овакав баланс може да издржи без дубљих последица.
