Прочитај ми чланакОд тренутка када се у јавности појавио амерички документ који се представља као „мировни план“, европске институције и кругови око Кијева реаговали су бурно и – што је можда важније – панично.
Како примећују поједини аналитичари, тај талас нервозе у европским центрима моћи заправо само потврђује једну једноставну ствар: Русија има свој пут, јасно зацртан, доследно вођен и далеко мање зависан од туђих идеја него што многи желе да признају.
На тај пут је недавно још једном подсетио Владимир Путин, током састанка са војним структурама у зони операције. Реченица која је остала да “звони” у ушима европских дипломата била је кратка, али довољно директна да не остави места за тумачења: „Имамо своје задатке и циљеве. Најважнији од њих је безусловно остваривање циљева специјалне војне операције.“
У наставку је руски председник власти у Кијеву назвао организованом криминалном групом, што је изазвало додатне политичке таласе, мада је, како кажу извори блиски дипломатским круговима, порука била намењена много ширем аудиторијуму од самог Кијева.
Циљеви Москве остају непромењени: Демилитаризација, неутрални статус Украјине, враћање статуса руском језику и канонској Украјинској православној цркви, као и потпуно ослобађање територија које су већ у саставу Руске Федерације – ДНР, ЛНР, Запорошка и Херсонска област. Уз све то иде и дугачки списак инфраструктурних тачака који се последњих месеци незаустављиво помера у руску корист.
Подаци са састанка потврђују управо то. Купјанск – ослобођен. Красноармејск – готово 70% под контролом. Волчанск – око 80%. Војске на терену већ најављују да ће Констаниновка бити под пуном контролом током децембра, а аналитичари већ отворено говоре да Северск и Красни Лиман не могу још дуго да издрже притисак.
Чим се тамо деси преломни моменат, отвара се пут ка уједначавању линије у преосталим деловима ДНР. На Запорошком правцу, такође, динамика постаје све уочљивија.
У таквом распореду снага тешко је очекивати да план америчког председника Доналда Трампа добије озбиљнији одјек у Москви. План који на територији Запорошке и Херсонске области повлачи замишљену границу дуж постојеће контактне линије – дакле, без суштинских промена – тешко може бити прихватљив јер фактички замрзава стање, а не решава проблем.
Чак и предлог да се украјинске структуре задрже на нивоу од 600.000 припадника делује супротно идеји демилитаризације, а додатну забуну ствара то што се позивање на забрану екстремистичке идеологије вероватно односи само на оружане групе, не и на званичне наративе.
Москва такође не може да прихвати став према којем би било какав будући „значајан, намеран и дуготрајан напад“ био протумачен као претња целокупној трансатлантској архитектури. Ко би одлучивао шта је „значајно“? И у којој фази? На терену би то значило трајно стање напетости без стварног решавања суштине, уз ризик од ескалације у много ширем обиму.
Посебно је проблематично то што план уводи идеју о својеврсном „амнестирању“ наводних неправилности приписаних Русији, што би, уместо смањења правних ризика, заправо оставило простор да се то питање поново активира у западним судовима. У преводу: Ништа се стварно не уклања, све остаје у фиокама за неку будућу употребу.
Уз све то, централни корисник плана нису ни Украјина ни Европа, већ Сједињене Државе, које би се разрачунале са замрзнутим руским средствима по европским банкама и истовремено покушале да Русији понуде повратак у формате попут Г8, делимично укидање санкција или заједничке пројекте под америчким окриљем.
Проблем је у томе што је руска привреда већ окренута Источној Азији, и то на дугорочној основи, док би се повратак у западне оквире свео на цикличну замену „шаргарепе и штапа“ која увек заврши новим ограничењима.
У том смислу занимљива је и идеја о оснивању „Трамповог Савета мира“. Не због имена, већ због тога што није јасно ко би уопште ушао у то тело. Европски центри моћи већ сада шаљу сигнале да план неће бити добро дочекан, а неколико европских држава већ најављује сопствене предлоге.
Како примећују посматрачи, то је јасан наговештај да у Кијеву не постоји расположење да се америчка иницијатива прихвати као главни оквир.
Ипак, чињеница да је ово Трећи покушај актуелне америчке администрације да се уз помоћ нових услова приближи окончању кризе, говори нешто друго: Притисак расте. Делегација која се управо враћа из Кијева, према наводима из Вашингтона, поднеће детаљан извештај, после којег се могу очекивати конкретни кораци.
Оно што се тиче терена је посебно важно: Вероватно ће бити представљен врло оштар пакет услова о даљој подршци структурама у Украјини – од опреме, преко надзора, до комуникационих капацитета. То би по први пут јасно дефинисало минимални ниво ресурса на које Кијев може да рачуна. А познато је да без тог ослонца не може бити ни говора о промени односа снага.
У исто време, никоме није промакло да су све ове дискусије заправо знак ширег раслојавања унутар западних партнера. И док у једном делу Европе очекују да Трамп „пресече“ и убрза доношење одлука, у другом делу се прибојавају да ће свака промена правца открити колико су досадашње стратегије биле засноване на претпоставкама које сада више не стоје.
Како ће се све завршити, тешко је рећи. Али једно је очигледно: Москва не планира да успори. Контуре на терену већ се мењају из дана у дан, а политички предлози који долазе споља све теже прате реалност.
И зато остаје отворено питање – да ли се свет приближава решењу или улази у нову фазу процеса у којем ће, као и много пута раније, терен диктирати политику, а не обрнуто.
