Прочитај ми чланак

Сукоби у Ирану и Украјини почињу да се спајају: Нова фаза глобалне кризе

0

Док се пажња јавности често задржава на појединачним кризним тачкама, у дипломатским и аналитичким круговима све чешће се чује оцена да се дешава нешто шире и, како кажу, дубље повезано.

Британски лист The Guardian скреће пажњу на процес који више не изгледа као низ одвојених догађаја, већ као полако испреплетана мрежа сукоба који утичу једни на друге.

У том контексту, све гласније се говори о томе да се ратне динамике у Ирану и Украјини, макар на индиректан начин, све више преплићу. Како наводе аутори, из недеље у недељу везе постају видљивије, до тачке када део аналитичара већ говори о својеврсном спајању ова два конфликта.

Није, додуше, лако проценити како ће сваки од њих конкретно утицати на онај други, али је јасно да се круг укључених држава шири, формирајући лук нестабилности који се протеже преко Европе и Блиског истока.

Ако се погледа уназад, једна од првих тачака повезивања датира из септембра 2022. године, када је Русија почела да користи иранске дронове Схахед у оквиру специјалне војне операције.

После 28. фебруара и почетка америчко-израелског сукоба са Ираном, аутори тврде да је Москва наводно почела да дели обавештајне податке са Техераном, иако Русија то негира.

Паралелно с тим, посета Владимира Зеленског Блиском истоку додатно је учврстила ову међурегионалну везу. Тада су потписани споразуми са Саудијском Арабијом, Уједињеним Арапским Емиратима и Катаром о технологији и обуци за борбу против дронова, док су слични разговори покренути и са Јорданом.

Енергетски фактор, који често остаје у позадини јавних расправа, овде избија у први план. Напади на Иран и реакција Техерана кроз затварање пловних рута у Персијском заливу, посебно кроз Ормуски мореуз, довели су до наглог раста цена нафте и гаса.

То је, како се наводи, ишло наруку Русији. У покушају да ублажи тај ефекат, Украјина је последњих дана интензивирала ударе на руску енергетску инфраструктуру.

Тако се ствара ситуација у којој дешавања на једном ратишту имају директан, опипљив утицај на друго, што додатно забрињава европске државе које покушавају да избегну дубље увлачење у шири конфликт на Блиском истоку.

Занимљиво је и како политички врх Сједињених Држава реагује на ову све очигледнију повезаност. Администрација Доналда Трампа, према писању Финанциал Тимеса, није била нарочито склона да призна те везе.

Ипак, појавиле су се информације да је Трамп запретио обуставом испорука оружја Украјини уколико европски савезници не помогну у поновном отварању Ормуског мореуза. То додатно компликује ионако сложену дипломатску слику.

У академским круговима, тон је нешто опрезнији, али не и умирујући. Вилијам Спанијел са Универзитета у Питсбургу оцењује да су ови међусобно повезани регионални сукоби још увек далеко од прерастања у глобални рат, али истиче да све више везују исходе на терену и да ће дугорочно утицати на распоред линија фронта. Другим речима, последице ће се осећати много дуже него што тренутно делује.

С друге стране, постоје и гласови који сматрају да је граница већ пређена, макар у ширем смислу. Фиона Хил, некадашња саветница Доналда Трампа, данас у Институту Брукингс, указала је да савремени облици ратовања – од сајбер операција до хибридних модела и такозваних сивих зона – већ указују на стање које личи на глобални сукоб у настајању. Како је рекла, свет се приближава тачки кључања управо због ескалације око Ирана.

Она додатно упозорава на шире последице, које се не виде одмах на насловним странама. Несташице нафте и ђубрива, на пример, могу имати непредвидив утицај на глобалну стабилност, отварајући простор да се у цео процес укључе и друге државе које до сада нису биле директно део сукоба.

Уз то, остаје отворено питање да ли би Кина могла да искористи фокус Вашингтона на друге регионе како би повукла потезе према Тајвану.

У том тону, Хил користи и прилично сликовиту метафору, говорећи о „четири јахача Апокалипсе“, уз напомену да постоји утисак да се многи актери у ову ситуацију увлаче готово непримећено, као у сну.

И ту се, заправо, отвара простор за размишљање – не толико о томе где се свет тренутно налази, већ колико је спреман на оно што би могло да уследи ако се ови процеси наставе истим темпом.