Хвала ти, ја то не могу, ја сам захвалан Богу и кад пребирам по јауцима…
Узалуд ме учиш да мрзим- престар сам ја за то, на овој су глави векови оседели а да ником није пожелала зло.
Не умем ја то- под овом су шајкачом анђели зимовали, и овај су гуњ носиле мошти, и овим су борама онолики пртили до кућа…
А, моја је горела…
Узалуд ме учиш да мрзим – где то да ми стане у душу крцату мука, бре!
Па, ја и те муке волим, србујем своје јаде и радости, како да мрзи човек којем су расуте кости…
Који је млео камен у брашно да те угости, сабирао откосе да ти постељи, јуришао твоје битке…
Узалуд ме учиш да мрзим- нисам ти ја налик, извини, ја ћу остати Србин, а ти мрзи и не брини.
Сувише ја волим да бих умео ишта друго- како да мрзи дете са њиве што му је плуг од распећа…
Како да мрзи, шта ће му рећи она свећа?
Она што догорева за оца, матер, сестре и браћу.
Како да мрзи дете за којим се вуче очев капут и ђедови бркови.
Залуду ме учиш да мрзим- мени је мајка набрала шумских јагода и мртва заветовала да их с тобом поделим.
С крвником, да се засладиш, шта ти осим мржње имаш..?
Ја бескрај те шуме у којој си ми побио све- па опет за мене листа и пева, не плашим је се, тебе прогони…
За вечност сам старији од тебе, за песму њиве и коло када се гиздаве шљиве ухвате у њега.
За добро сам те прерасто две главе и за здравицу претеко три корака.
У твоје здравље, ја ћу да србујем моје муке и радости.
Узалуд ме учиш да мрзим- нисам ти ја налик, извини, ја ћу остати Србин, а ти мрзи и не брини.
Не брини куда ћу- имам ја бескрај и времена што сте ми отимали.
Одох да опанке потерам на испашу и поберем јелеке, још рађају оне њиве што сте ми терали у лелеке…
Не умем да мрзим, извини, Србин сам, ходочасник вечити, само ти мрзи и не брини…
