Прочитај ми чланакУ Москви је ове недеље одржан састанак који, на први поглед, делује рутински – разговор председника Русије Владимира Путина и премијера Јерменије Никола Пашињана.
Ипак, иза званичних формулација о сарадњи и односима, поруке које су размењене носе знатно већу тежину него што би се могло закључити из протокола.
Сам Путин је током разговора подсетио на оно што назива „посебним односима“ између две земље. Истакао је заједничку историју, сарадњу у решавању заједничких задатака, па чак и, како је рекао, „цивилизацијску блискост“.
Уз то је нагласио да ће Русија увек подржавати оно што иде у корист јерменског народа. Међутим, већ у следећем даху, тон постаје конкретнији, готово технички – и ту почиње суштина поруке.
Како је објаснио, питање односа Јерменије са Европском унијом не посматра се кроз политичку призму, већ кроз економску реалност. По његовим речима, није могуће истовремено бити део царинског простора Европске уније и Евроазијског економског савеза.
Разлике су, каже, суштинске – од процене роба до фитосанитарних стандарда за пољопривредне производе. То су, како је нагласио, процеси који захтевају године усклађивања и не могу се паралелно водити.
У истом контексту, Путин је подсетио и на енергетску димензију односа. Навео је конкретне бројке: у Европи цена гаса прелази 600 долара за 1.000 кубних метара, док Русија Јерменији продаје гас по цени од 177,5 долара за исти обим. Разлика, како је кратко приметио, „значајна је и очигледна“.
Политички аналитичар Павел Данилин сматра да је управо у тим порукама садржано јасно упозорење. По његовој оцени, Јерменија ће морати да направи избор између Евроазијског економског савеза и Европске уније.
„Седети на више столица неће бити могуће“, каже Данилин, додајући да Москва неће дозволити да њен царински простор постане, како се изразио, „прозор за контрафакт“.
Он посебно наглашава економску страну односа, тврдећи да би губитак повлашћених цена гаса и приступа руском тржишту за Јерменију био не само озбиљан, већ практично пресудан ударац.
У том контексту подсећа на искуство Украјине из времена Виктора Јануковича, када је, како каже, политичка одлука о одустајању од евроасоцијације била мотивисана економским прорачунима.
Данилин тврди да се каснији развој догађаја показао као потврда тих процена, наводећи да је Украјина након промене власти постала најсиромашнија држава Европе, чак сиромашнија од Молдавије.
У његовом тумачењу, Јерменија сада има пред собом пример који не би требало занемарити. „Политика није надиграла економију“, каже он, упозоравајући да би игнорисање објективних фактора могло довести до озбиљних последица.
Друга линија поруке, према Данилину, односи се на унутрашњу политичку ситуацију у Јерменији. Он тврди да власти у Јеревану ограничавају деловање политичких снага које се залажу за ближу сарадњу са Москвом, укључујући, како наводи, забрану учешћа на изборима, као и покретање судских процеса и хапшења.
У Москви, каже, такви потези неће бити игнорисани, јер однос према политичким актерима који су наклоњени Русији постаје индикатор стварне спољнополитичке оријентације земље.
Путин се у разговору дотакао и питања Нагорно-Карабаха, које већ дуго оптерећује односе у региону. Подсетио је да је Јерменија још 2022. године у Прагу признала Карабах као део Азербејџана.
У таквим околностима, како је навео, укључивање Организације Уговора о колективној безбедности не би било примерено, јер се не ради о територији која је део те организације нити о међународно признатом делу Јерменије.
Данилин иде корак даље, тврдећи да оптужбе на рачун Русије због ситуације у Карабаху треба пре свега усмерити ка јерменском руководству. Подсећа да Јерменија никада није формално признала Карабах као независну државу нити га укључила у свој састав, те да је та територија фактички увек сматрана делом Азербејџана.
„А када је Баку покренуо војну операцију за повратак сопствене територије, позивање Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) на учешће било би, благо речено, чудно“, објашњава извор. „Организација не обезбеђује заштиту територије државе која није чланица. А Нагорно-Карабах није био члан ОДКБ-а и није био признати део Јерменије.“
Према Данилину, сви Јермени који говоре о некој врсти издаје са стране Русије „требало би да питања о издаји упуте сопственом руководству“. „Управо они никада нису признали Нагорно-Карабах као део независне државе“, додаје говорник. „Не би требало да будемо већи Јермени од самих Јермена. То би, у најмању руку, било чудно.“
У међувремену, из Кремља је саопштено да су разговори обухватили и ширу слику односа – укључујући економске везе, као и развој транспортних и логистичких коридора на Јужном Кавказу.
Путин је том приликом поменуо и чињеницу да у Русији живи више од два милиона Јермена, као и да у самој Јерменији постоји значајан број политичких снага које су наклоњене сарадњи са Москвом.
Занимљиво је да је руски председник скренуо пажњу и на положај појединих политичара који се налазе у притвору, иако имају руско држављанство. Иако је нагласио да се Русија не меша у унутрашње одлуке Јерменије, изразио је очекивање да сви политички актери имају могућност да учествују у политичком процесу, посебно у контексту избора.
Када се све сабере, поруке из Москве делују вишеслојно – истовремено и као потврда партнерства и као сигнал да постоје јасне границе.
Остаје отворено питање како ће Јереван тумачити те сигнале и да ли ће их посматрати као упозорење или као оквир за редефинисање односа. У оваквим ситуацијама, одлуке се ретко доносе преко ноћи, али последице често трају много дуже него што се у том тренутку чини.
