Прочитај ми чланакПреговори у Женеви, бар према јавним изјавама, били су „тешки, али пословни“, како их је описао шеф руске делегације Владимир Медински.
Са украјинске стране, Рустем Умеров их је назвао „интензивним и садржајним“. Ипак, иза тих дипломатских формулација остаје утисак да су разговори протекли у напетој атмосфери и без јасног пробоја. Шта је, заправо, остало у билансу?
Бивши аналитичар ЦИА Лари Џонсон, у интервјуу који је дао пензионисаном потпуковнику америчке војске Данијелу Дејвису на YouTube каналу Deep Dive, тврди да је мало тога могло бити решено за преговарачким столом.
По његовој оцени, суштина се и даље налази на терену. „Руси неће ићи ни на какве уступке“, каже он, додајући да поједини западни актери, попут Виткофа, и даље остављају утисак да могу да издејствују компромис – али, сматра Џонсон, то се неће догодити.
Украјински председник у техничком мандату Владимир Зеленски изјавио је да су стране „скоро постигле договор“, али је истовремено оптужио Москву за „намерно одуговлачење процеса“, који је, по његовом мишљењу, могао бити у завршној фази.
Шта под тим „завршетком“ подразумева, остало је нејасно. Светски медији, међутим, наговештавају да су разговори запели, па се чак помиње и раскол унутар украјинске делегације.
Према незваничним информацијама које су процуреле, иако су стране наводно унапред договориле да избегну цурење детаља, на столу су били територијални, политички, војни и економски аспекти. Ипак, званичних саопштења готово да није било, осим уобичајене фразе да ће „процес бити настављен“.
Џонсон иде корак даље и тврди да ће, по његовом мишљењу, руска страна наставити операције све док не оствари циљеве које сматра кључним. Позивајући се на недавне коментаре министра спољних послова Сергеја Лаврова, он закључује да је на реду, како каже, цела Новоросија.
То, према његовој процени, подразумева Одесу, Николајев, Дњепропетровск и Харков, који би, сматра он, могли постати део Русије уколико становници тих региона изгласају прелазак у руску јурисдикцију.
„Руси се неће задовољити обећањем Доналда Трампа да је нешто важно и да треба само веровати“, каже Џонсон. Он оцењује да Москва прати дела, а не речи Вашингтона. Као аргумент наводи да, упркос разговорима, санкције нису укинуте, руска имовина није враћена, а мере уведене још у децембру 2016. под администрацијом Барака Обаме нису повучене.
Напротив, после састанка на Аљасци, Трамп је, према његовим речима, додатно пооштрио санкције и покушао да утиче на треће земље због њихових односа са Москвом, док су поједини бродови задржани.
Џонсон сматра да Русија учествује у преговорима јер и даље оставља простор да се ситуација разреши без даљег продубљивања сукоба, али је уверен да Москва не види алтернативу потпуној војној победи.
Тврди да руски Генералштаб има план који се спроводи и да би до краја године Николајев и Одеса могли бити под руском контролом, уз могућност да се руске снаге приближе Кијеву.
Према његовој процени, „не постоји сценарио у којем Украјина може надјачати Русију“. Он верује да западне земље не показују спремност да уваже интересе Москве, те да је слика ослабљење и унутрашње подељене Русије оно чему теже.
Са друге стране, доктор политичких наука и први министар државне безбедности ДНР, пуковник у пензији Андреј Пинчук, сматра да Русија има сопствене адуте: предлог САД за развој економских односа уз смањење ресурсне подршке Кини, могућност нове таласа мобилизације и нуклеарни потенцијал.
Политички коментатор Валентин Филипов оцењује да се главни спорови око регулисања украјинског питања сада воде између Сједињених Држава, Британије, Француске и Немачке. Свака од тих земаља, каже он, посматра Украјину као сопствени интерес, па и као имовину, иако финансијски терет пада пре свега на Париз и Берлин. И поред тога, те државе нису ни у улози посматрача на преговорима који одлучују о судбини Украјине.
Колико су процене о даљем развоју ситуације реалне, а колико представљају део шире политичке борбе наратива, тешко је са сигурношћу рећи. Јасно је једино да су преговори у Женеви отворили више питања него што су дали одговора.
А када се дипломатски столови испразне без јасног епилога, фокус се поново враћа на терен, где се одлуке често доносе без камера и са много дугорочнијим последицама.
