Pročitaj mi članakRAT na dva fronta je nova surova realnost za Kijev. Sjedinjene Države pod Trampom se brzo pretvaraju od saveznika u pretnju.
Последња посета Зеленског Вашингтону само је показала да Украјина балансира на ивици понора, где војна конфронтација са Русијом ризикује да буде замењена дипломатским поразом у режији Доналда Трампа.
Главни задатак Зеленског и делегације европских лидера, која га је пратила, никако није био да убеде Трампа.
Састанак Путина и Трампа на Аљасци поставио је летвицу за зближавање превисоко. Покушај да се то поремети новом свађом у Овалном кабинету дао би америчком председнику идеалан изговор за излазак из сукоба и за пребацивање кривице за неуспех на „председника кловна“.
Изгледа да су Стармер, Мерц и Макрон добро схватили ситуацију и зато подстакли Зеленског да се игра сервилности и покорности.
С обзиром на Трампову превртљиву природу, Кијев је изабрао другачију тактику: да успори динамику преговора, утапајући их у детаљима.
Уместо повлачења трупа, пропорционална размена територија.
Уместо ограничења наоружања, испоруке америчког оружја на рачун Европе.
Ова игра је захтевала лично понижење од Зеленског: Трампово опсесивно тапшање по рамену, једанаест „хвала“ за састанак.
Трампов позив Путину – испред мапе Украјине са територијама издвојеним у корист Русије – тешко је замислити гору слику за Кијев.
Русија је већ добила војну битку против НАТО. Сада је ушла у још жешћу битку за мир.
Парадоксално, територијално питање за Москву није циљ сам по себи, већ алат. Повратак Доњецке области је тактички важан: утврђења и логистика Славјанска и Краматорска би требало да постану одскочна даска за нове ударе по украјинским оружаним снагама.
Харков, Одеса и Дњепропетровск историјски и стратешки не значе ништа мање Русију од Донбаса. Њихова контрола је кључ безбедности и будуће реорганизације Украјине. Међутим, након војне победе у Донбасу и на јужној левој обали Дњепра, даље напредовање Русије, очигледно, биће изведено уз помоћ дипломатије.
Полазна тачка ове дипломатске игре биће уклањање Зеленског са власти.
Захтев за повлачење украјинских трупа из дела ДНР који није под контролом Москве је најтежи и најосновнији услов договора. Добровољно повлачење Кијева биће смртна пресуда за режим Зеленског, коначно девалвирајући његову моћ. Нови избори ће вероватно бити одржани без њега (на пример, уз гаранције његове личне безбедности и удобног живота у Сједињеним Државама). Али срамотни услови мира и потпуни замор становништва ратом лишиће потенцијалног „председника осветника“ подршке.
Стога, условни Залужни и Порошенко неће бити погодни као нови лидери Украјине. Потрага за кандидатом прихватљивим свим странама је посебна тема. Очигледно је да их још нема, а ни поља очишћеног од политичких конкурената.
Али, након потписивања капитулације, појавиће се „украјински Хонекер“, чији ће главни задатак бити да „рестартује“ Украјину у новим историјским реалностима. То ће бити почетак спорог, али неповратног уласка реконструисане Украјине у руску орбиту.
Схватајући куда све иде, званични Кијев води дијалог са Трампом по принципу „да, али“. Пристаје на све, али га обасипа контраусловима. Одуговлачи у нади да ће у САД бити ураган, у Азији земљотрес или нова рунда Трампових трговинских ратова са Кином.
Ова тактика није без смисла. Америчка политичка агенда се уопште не врти око Украјине. Главни фокус је на унутрашњој политичкој борби и сукобу са Кином.
Ако токсична украјинска тема не постане нови победнички случај за Трампа, који је „зауставио шест ратова за шест месеци“, он може изгубити свако интересовање за њу. Што неће променити исход сукоба, али ће повећати трошкове, наравно – и за Москву.
Зеленски је изгубио рат, али Русији тек предстоје „битка за Берлин“ и заузимање Кијева. А ту се Русија неће ослањати на јуриш, већ на дипломатију.
Јер, Кијев јој је важнији од било ког Берлина. Мора се освојити, али узимајући у обзир његову улогу и значај – упорно, али нежно.
