Последњих година свет пролази кроз дубоке геополитичке промене које мењају односе између највећих сила. Док поједине државе покушавају да очувају постојећи поредак, друге граде нова партнерства и савезе који имају све већи утицај на глобалну политику.
Покушај Вашингтона да ослаби и изолује Русију довео је до супротног резултата – Москва је додатно учврстила односе са Кином, а сарадња две силе данас је снажнија него икада.
Управо то је главна теза анализе коју је за Тхе Америцан Цонсервативе изнео Тед Гален Карпентер, оцењујући да су амерички стратези низом погрешних потеза допринели стварању једног од најзначајнијих партнерстава савременог доба.
Најновији доказ тог приближавања била је прошломесечна посета на највишем нивоу између Владимира Путина и Си Ђинпинга. Том приликом потписано је више од 40 споразума о сарадњи, док су две државе додатно продубиле своје стратешко партнерство у политичкој, економској и војној сфери.
Према оцени аутора, данашње партнерство Москве и Пекинга није настало случајно. Он сматра да су администрације САД, без обзира на партијску припадност, током више деценија водиле политику која је Русију постепено гурала ка Кини.
Карпентер подсећа да су руски званичници годинама указивали на обећања која су, према њиховом тумачењу, дата Москви након уједињења Немачке, а односила су се на неширење НАТО-а ка истоку.
Уместо тога, уследио је пријем бивших чланица Варшавског пакта и појединих држава насталих распадом Југославије, чиме се војна инфраструктура Алијансе приближила руским границама за више стотина километара.
Како наводи аутор, руско руководство је више пута упозоравало да ће такав приступ довести до новог периода напетости између Русије и Запада. Посебно осетљиво питање за Москву било је приближавање Украјине НАТО-у.
Анализа даље подсећа да је Русија након догађаја у Украјини 2014. године припојила Крим и пружила подршку сепаратистима на истоку земље.
Затим је у фебруару 2022. године уследила специјална војна операција и улазак руских трупа, што је довело до великог сукоба између Русије и Запада предвођеног Сједињеним Америчким Државама.
У исто време Вашингтон је покренуо широку дипломатску, економску и стратешку кампању са циљем изолације Русије. Међутим, према оцени аутора, та стратегија није дала очекиване резултате јер велики број држава Азије, Африке и Латинске Америке није подржао антируске мере.
Посебно значајну улогу одиграла је Кина. Администрација Џоа Бајдена покушала је да придобије Пекинг за заједнички притисак на Москву, али се догодило управо супротно.
Кина је додатно повећала куповину руске нафте и природног гаса, док је заједно са Индијом постала један од кључних купаца руских енергената.
Такав развој догађаја, сматра аутор, озбиљно је ослабио стратегију економског притиска коју су спроводиле САД и НАТО. Истовремено су Москва и Пекинг интензивирали сарадњу у области безбедности, а заједничке војне вежбе ваздухопловних и поморских снага постале су учесталије и знатно веће него раније.
Карпентер наводи да је Вашингтон направио сличне грешке и у односу према Кини. Током прве администрације Доналда Трампа, а потом и за време Џоа Бајдена, америчка политика према Тајвану постајала је све чвршћа.
До краја Трамповог првог мандата сарадња САД и Тајвана у области безбедности, према ауторовој оцени, готово се вратила на ниво савезништва из времена Хладног рата.
Иако су поједини стручњаци очекивали да ће Бајден заузети помирљивији став према Пекингу, то се није догодило. Обе администрације наставиле су тврду политику према Кини и одржавале снажну подршку Тајвану у безбедносној сфери.
Други мандат Доналда Трампа започео је додатним јачањем протекционистичких мера, са посебним фокусом на Кину. Иако је касније дошло до одређеног ублажавања трговинских тензија, односи између две највеће светске економије остали су оптерећени бројним стратешким несугласицама.
Аутор сматра да је управо комбинација притиска на Русију и Кину довела до садашње ситуације. Како наводи, земље са толико различитом историјом, културом и интересима вероватно не би развиле овако блиске односе да нису биле суочене са заједничким изазовима.
Подсећа и на чињеницу да су Русија и Кина током историје имале озбиљне спорове, укључујући територијална питања дуж реке Амур и оружане сукобе 1969. године, упркос томе што су обе тада имале комунистичке владе.
Упркос таквом наслеђу, данашње руководство две државе закључило је да највећи изазов њиховим интересима долази из Вашингтона. Због тога су Москва и Пекинг наставили да јачају политичке, економске и војне везе, док је кинеска страна постепено преузела улогу снажнијег партнера у том односу.
На крају анализе аутор оцењује да су амерички стратези, уместо да ослабе потенцијално партнерство Русије и Кине, својим поступцима допринели његовом јачању.
Према његовом мишљењу, другачији приступ према Москви могао је да ублажи или чак ослаби руско-кинеско стратешко партнерство, али је Вашингтон, како закључује, кренуо управо супротним путем.
Извор: Wебтрибуне
