Pročitaj mi članakNedavno, povodom teksta „Doba antilomparizma“, dobih, od jednog starog saborca, ovakav mejl:“Apropo „antilomparizma“, zamenjuješ teze, moj Vladimire. Ne radi se o Lomparu protiv Vučića. Svaku Lomparovu reč bih i ja potpisao. Ali, u ovoj konstelaciji pobunjenih snaga, uz ove izvore finansiranja, Lompar nema nikakvu šansu već samo nesvesno služi kao mamac, u bilo kakvom ishodu revolucije. Radi se u stvari o Gruhonjiću protiv Vučića, o jednom evrozlu protiv drugog evrozla. Koje od dva zla je gore? Mislim da se odgovor sam nameće.“
Већ сам рекао, и понављам – скоро да нема зла које Вучић није учинио Србији и њеним грађанима, а које би остало за Динка Грухоњића, новог Ненада Чанка, коришћеног као Вучићево страшило кад год треба помислити:“И од зла ( Вучића ) има горе ( Грухоњић )“.
ВУЧИЋ ДА ОДЕ, ЛОМПАР ДА НЕ ДОЂЕ
Али, да се вратимо Ломпару. Ових дана га је у ЕУ парламенту поменуо хрватски ЕУрозаступник, Давор Иво Штир, упозоравајући да није довољно да Вучић оде – треба спречити Ломпара да дође. Ево шта он каже:“Проблеми у Србији су пуно дубљи, они су структурни и они такођер обухваћају дио опорбе и студентског покрета. То је постало очито још у липњу на великом митингу у Београду. Радио Слободна Еуропа је окарактеризирала тај протестни скуп с овим насловом – Национализам надјачао борбу против корупције. То се видјело и кад је професор Мило Ломпар са Свеучилишта у Београду поновио готово све постулате великосрпске националистичке идеологије“.
Баш тако, и баш у ЕУ парламенту.
УНУК ЛУБУРИЋЕВОГ САБОРЦА
Рекли бисмо да је Штир леви либерал, коме смета национал – либерал Ломпар. Али, није – овај ХДЗ јуришник је усташа по бекграунду, а и по србофобији. Читам и преписујем:“Штир је рођен 1972. у Аргентини, у Буенос Ајресу, а наводи се да је потомак политичких емиграната који су у Аргентину дошли после Другог светског рата. „Његов деда Иван Штир био је пуковник усташке војске и помоћник Вјекослава (Макса) Лубурића, а деда по мајци Милорад Лукач био је један од водећих емигрантских политичара Хрватске сељачке странке“, пише на сајту „Википедије“. Председник Хрватске Зоран Милановић је 2021. у Вуковару споменуо Ивана Штира, називајући га „чепинским убицом и ратним злочинцем“. То унуку, ипак, није сметало у политичкој и дипломатској каријери.“
Дапаче, рекли би Хрвати! Oн, усташко унуче са педигреом, био је и министар спољних послова Хрватске, него шта!
Дотични је увек и свагда против Срба, а „Косоварима“, некада званим Шиптари – Орловићи, важан је лобиста.Уједињује их мржња према свему што је српско, такозвана усташко – балистичка мржња са ЕУ шлагом.
Да је деда и у емиграцији био сарадник Лубурића, да се видети из приложеног, са све фотографијом.
Усташки унук добро зна да је „теразијски Мило“, по оцу пореклом са Цетиња, у исти мах и Јагодинац – Србијанац по мајци, и да су Црногорци и Србијанци један народ. То су, како каже професор Ломпар, знали и Лубурићеви бојовници, када су у Јасеновцу заклали Црногорца Павла Ђуришића и Србијанца Драгишу Васића.
ОПАСНИ ИНТЕГРАЛИЗАМ
Ломпар је опасан непријатељима Срба као интегралиста у духу Јована Ристића, о чијем српском становишту је записао:“ У случају српског народа, неопходно је да очврсне културна свест о полицентричном интегрализму. То значи да културолошке и регионалне разлике, које проистичу из живота у разнородним околностима, треба уградити у интегралистичку свест. Неопходно је раздвојити свест о разликама од свести о ексклузивизму. Јер, свест о ексклузивизму носи потенцијал да се претвори у свест о аутономији и, последично, прерасте у свест о сепаратизму. Тако се из аутентичне подлоге једне нације образује неаутентична и деформисана подлога синтетичких нација. Полицентрични интегрализам препознаје разлике историјских садржаја, не уклања њихове јачине и дејства, али присваја њихов смисао и шири га на целину, утискује их у свој лик, стварајући свест о целовитој судбини српског народа.“
Без те целовитости, нема ни националне заједнице.
НА ТРАГУ ЈОВАНА РИСТИЋА
Са Ломпаром, који је, у овом тренутку, на удару напредњака, другосрбијанаца, усташке унучади – али не само њих – збива се оно што је професор писао о случају Јована Ристића:“Незадовољство његовом политиком претварало се у негативно процењивање његове личности. Тако је описиван као надмен, уображен, охол, хладан и неприступачан. Одиграо се процес злокобан по српску културу: уместо да се препознају садржаји политичког мишљења и делања, размере личности која их носи, све бива потиснуто произвољним утисцима о човековом карактеру. Тиме се персонализација појављује као замена за разумевање друштвених и историјских кретања. Нема лакшег пута да се безначајно наметне као важно.“
Што нам се, од 2012. до 2025.године ( до када, бре, више? ) и десило.
ТЗВ. „МОРСКЕ ТЕМЕ“
И ми живимо у безначајном као у важном. То је Вучићева кловнократија, која је постала пендрекократија, са тенденцијом ка танатократији. А неки наши мудраци се баве кризом насталом између Тајвана и Кине, и Лулом да Силвом, и Мадуром, и деколонизацијом Африке, а све у оквиру пројекта „Осми спутњик“ ( све може да се прича, само Вучића не помињи ). Једном речју, како рече Нушић у „Аутобиографији“, „осми спутњици“ покрећу, увек и свагда, теме каква је „Бифуркација Патагонаца у односу на осцилацију Ескима“. А напољу криминалци и полицајци ( не сви, не сви полицајци, наравно ) туку оне који траже да се Србијом влада уставно и нормално. Пре свега нашу децу, наше студенте.
А Мило Ломпар подржава студенте. И ја му заиста верујем.
