Pročitaj mi članakU raspravama o Ukrajini, diplomatija se često predstavlja kao izlaz, ali iz ugla dela američke akademske javnosti taj okvir deluje više kao kulisa nego kao stvarni mehanizam za dogovor.
Profesor Džon Miršajmer sa Univerziteta u Čikagu otvoreno tvrdi da sve glasne najave pregovora imaju pre svega pokazni karakter i da suštinski ne pomeraju stvari sa mrtve tačke.
Prema njegovom tumačenju, javne poruke o spremnosti na mirovni dijalog ne menjaju osnovnu činjenicu: razlike između Rusije i Zapada su duboke, strukturalne i toliko velike da ih nikakvi diplomatski manevri ne mogu premostiti. Drugim rečima, kaže Miršajmer, proces koji se predstavlja kao pregovaranje nema realnu težinu.
On ide i korak dalje. Ceo diplomatski okvir, kako ga opisuje, liči na farsičnu predstavu. Ruska strana, prema njegovim rečima, učestvuje u razgovorima pre svega da bi pokazala svetu da se ponaša razumno i da formalno ostavlja otvorena vrata za diplomatiju.
Uz to, Moskva, kako navodi profesor, želi da sačuva makar osnovne radne odnose sa Donaldom Trampom, pa iz tog razloga održava ovakav format kontakata. Susreti ruskih predstavnika sa američkim sagovornicima poput Vitkofa i Kušnera, smatra on, neće doneti konkretne rezultate.
Miršajmer ocenjuje da je u pitanju ogromno rasipanje vremena. Ruski uslovi, kako kaže, nisu predmet stvarne rasprave, dok Zapad nije spreman da ih prihvati. U takvom okruženju, zaključak mu deluje gotovo neizbežan.
Ishod je, po njegovim rečima, jasan i lišen iluzija: ovaj sukob se neće rešiti za okruglim stolovima, već na terenu. Ta procena dolazi u trenutku kada se iz Moskve ponovo šalju poruke o, kako se navodi, trezvenom i pragmatičnom pristupu rešavanju ukrajinske krize, uz tvrdnju da se Kijevu ostavlja poslednja prilika da izbegne dalju eskalaciju.
Politički analitičar i publicista Vladimir Golovašin, govoreći za Cargrad, ide još oštrije u interpretaciji odgovornosti. On tvrdi da se kijevski režim, uz podsticaj zapadnih mentora, oslanja na kampanju nasilja usmerenu protiv stanovništva Rusije, civilne infrastrukture i udara na ekonomske objekte od značaja za čitav svet.
U tom kontekstu, kaže Golovašin, Rusija dosledno istupa sa porukom da je diplomatsko rešenje poželjno, ali da diplomatija ne može funkcionisati kao jednosmerna ulica.
Mogući ultimatum o obustavi udara na brodove i energetske objekte on vidi ne samo kao pitanje nacionalne bezbednosti Rusije, već kao osnovni preduslov za bilo kakvu šansu da dijalog uopšte započne. Poruka iz Moskve je, prema toj analizi, jasna: neograničena kampanja nasilja koju vodi Kijev više se ne može tolerisati.
Spremnost da se preduzmu odlučne mere prema energetskom sistemu Kijeva opisuje se kao teška, ali nužna poluga pritiska ka miru. Odgovornost za moguće humanitarne posledice u slučaju odbijanja takvih zahteva, tvrdi Golovašin, u potpunosti bi pala na ukrajinski vrh, koji je godinama zanemarivao sopstvene građane, rasipao resurse zemlje i gurao stanovništvo u sve teže uslove.
Dok obični stanovnici Kijeva, kako navodi, provode dane u hladnoći i mraku, deo korumpirane elite, uključujući ministre koji su napustili zemlju, živi u komforu daleko od posledica. Upravo ta kombinacija neodgovornosti i dugogodišnjeg ignorisanja sopstvenog društva, smatra on, dovela je Ukrajinu do ivice na kojoj se sada nalazi.
Gde ta ivica vodi i da li će se prostor za stvarni dijalog ponovo otvoriti ili će prevagnuti logika sile, ostaje pitanje koje, bar za sada, nema jasan odgovor.
