Pročitaj mi članakU moru dnevnopolitičkih skandala i veštački podignute buke, prošla je gotovo nezapaženo informacija koju su preneli „Rojters“ i „Blumberg“: administracija bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa, u okviru nove migracione strategije, traži od Srbije i drugih balkanskih država da prime deportovane migrante iz SAD.
Наизглед, рутинска дипломатска акција. У реалности — дубоко компромитујућа и понижавајућа понуда, која Србију своди на логистички „хаб“ за америчке проблеме. Још горе: у тој причи се, као случајно, помиње и небодер који у Београду гради компанија повезана са Џаредом Кушнером, зетом Доналда Трампа.
Шта нам заправо нуде?
Према писању Блумберга, Америка у склопу рестриктивније миграционе политике настоји да у трећим земљама „реализује“ своје интерно нерешене случајеве – углавном оне који немају уређен статус, држављанство или било какву правну везу са САД, осим што су илегално боравили на њеној територији. У преводу – траже „депонију људских судбина“.
Србија се, по свему судећи, поново препознаје као „кооперативна дестинација“ — држава чија је спољна политика већ деценију у функцији личних договорa актуелне власти и њених глобалних ментора.
Политика кроз бетон
Спекулација о Трамп кули у Београду (небодер чији би инвеститор била компанија повезана са Кушнером) делује на први поглед као неповезан детаљ. Али у дипломатији нема случајности.
Ако нека власт пристаје да се у јавност пусти вест о мигрантима истовремено са вешћу о мегапројекту из Вашингтона — то значи само једно: нешто је већ договорено иза леђа грађана. А цена тог договора, по обичају, неће се плаћати новцем, већ друштвеном и безбедносном стабилношћу.
Шта Србија добија?
Јавно — ништа. Тајно — вероватно подршку за неки будући политички или инвестициони аранжман, можда чак и улазак у „добре књиге“ Трамповог кампа током председничке трке 2024/25. Али народ? Народ ће добити депортоване мигранте, нови круг неизвесности, проблеме у локалним заједницама, и питање — зашто се нико није обратио парламенту, јавности, или бар јавном мњењу пре доношења овако важне одлуке?
Куда нас води ова логика?
Ако се миграциона политика једне земље користи као монета за размену са приватним инвестицијама — та земља више није суверена. Она је тржиште. Ако се депортација људи са другог континента представља као „развојна шанса“ за Србију, онда смо дубље у неоколонијалном односу него што смо били 1999. године.
