Srpska napredna stranka se nalazi u potpunom rasulu. Milan Radoičić se nudi Specijalnom tužilaštvu iz Prištine za svedoka saradnika. Goran Vesić pokušava da izbegne odgovornost za korupciju u slučaju novosadske Železničke stanice optužbama na račun Siniše Malog, Zorane Mihajlović, Jelene Tanasković i Anite Dimovske. Tužilaštvo za organizovani kriminal tvrdi da ima dokaze za pljačku 115 miliona dolara, a da je ukupna šteta oko 600 miliona dolara.

Нико од виђенијих напредњака не сме да се јави на телефон њиховом посланику Душану Борковићу, за кога твде да је снимао компромитујуће разговоре са Бранком Маловићем око трансфера новца у Кину. Истовремено док се бране једни од других, функционери СНС-а беже од народа. Милоша Вучевића незаконито обезбеђују припадници „Кобри“, Маја Гојковић је ангажовала чопор од осам приватних „горила“, а полицијску пратњу има чак и несрећна крагујевачка бацачица клетви Наташа Јовановић. Можда ће неко од њих и успети да се извуче некажњено, али то сигурно неће бити шеф њиховог картела Александар Вучић.

У Србији постоје дубоке поделе у свим слојевима друштва, у свакој породици. Различити ставови стварају непремостив јаз око сваког политичког, економског, медијског или било каквог другог питања. Међутим, сви грађани су јединствени у процени да је дошао крај тираније напредњачког картела.

Тога је свестан и Александар Вучић. И он зна да нема начина да обузда и угуши побуну грађана. Такође, он зна и да ће ускоро, кад Србија буде ослобођена, морати да одговара за све злочине, које је вршио 13 година. Зато оволико скичи, цвили, режи, лаже и прети.

– Они хоће моју главу! Од самог почетка, кад су кренули са овим незаконитим блокадама, било је јасно да никога не занимају захтеви, које су изнели. Занима их само како да мене ухапсе! – открио је Вучић свој најинтимнији страх на једној од недавних психотерапијских сеанси у студију ТВ Информера.

Исте ставове износи и Вучићев алтер его, тзв. адвокат Владимир Ђукановић.

– Још тада, кад је све ово почело, рекао сам председнику Вучићу: „Ови ће кад-тада тебе ухапсити. Кад видим шта раде у тужилаштвима и судовима, како товаре људе, како без икаквих разлога трпају ствари које немају никакве везе са предметом, рекао сам му: „Види, ови ће у неком року и тебе ухапсити. Ја се искрено прибојавам тог сценарија – рекао је Ђукановић оно што Вучић мисли.

Не дешава се често, али у овом случају су Вучић и Ђукановић у праву. У слободној Србији, кад се испуне студентски и грађански захтеви за успоставом владавине права, логично је да Вучић и његови саучесници из картела буду ухапшени и процесуирани. Каквих казни се плаше, недавно је признала Ана Брнабић.

– Кад дође до смене власти, за нас, као чланове СНС-а, посебно за нас функционере, казне ће, вероватно, бити убиство, вешање, паљење или доживотни затвор – рекла је Брнабићка, која добро зна тежину кривичних дела које су извршили криминалци из врха њеног картела.

Док су били недодирљиви на власти, сви припадници заједничког злочиначког подухвата, предвођени Вучићем, користили су сваку прилику да отму што више новца. Сад, кад је разбојничкој идили дошао крај, свако гледа како да се извуче. До јуче су јуначки пљачкали јавне ресурсе и туђу приватну имовину, а сада сви покушавају да се кришом дистанцирају од Вучића, да „повуку ногу“ и спасе главу. То већ раде и појединци, који су доскора имали статус симбола СНС ОКГ-а.

Милан Радоичић, један од лидера косовског клана, извршавао је све задатке, које му је Вучић поверио у процесу чишћења севера Косова и Метохије од српског становништва и учвршћивању државности лажне албанске републике Косово на том простору.

У сарадњи са кумом и пословним партнером Звонком Веселиновићем, Радоичић је годинама спроводио капиларни терор над Србима, да би пре годину и по дана спровео смртоносну и бесмислену акцију код Бањске, која је дала повод албанским оружаним снагама да упадну у четири преостале српске енклаве. После свега, Радоичић је постао сувишан и непожељан у напредњачком картелу.

Иако има привидну Вучићеву заштиту од прогона пред српским тужилаштвом и судовима, Радоичић је схватио да му то не гарантује безбедност. Преко посредника је понудио сарадњу једној западној служби, која је најзаслужнија за његово извлачење из Бањске. Постигнут је договор по коме је Радоичић преузео обавезе да сарађује са албанским властима на Косову у поступцима који се воде због „терористичког напада“ у Бањској.

Радоичић је и раније на исти начин решавао одређене проблеме са законом. О томе је пре неколико дана јавно говорио Бљерим Исуфај, главни тужилац Специјалног тужилаштва Косова. Исуфај је, у емисији Каллxо Перниме, открио како је 2021. године повучена потерница за Радоичићем.

Према тим наводима, „нови Обилић“ је преко свог адвоката понудио Специјалном тужилаштву информације о убиству Оливера Ивановића. С обзиром да му је одмах укинута потерница, јасно је да су његове информације биле тачне и корисне албанском тужилаштву. Радоичићу тада није био потребан статус сведока-сарадника, али сада, после случаја „Бањска“, неопходна му је свака врста заштите. Наравно, он не очекује да му безбедност гарантују албанске власти, него њихови западни ментори.

Док Радоичић покушава да избегне казну за оружани сукоб у коме су убијени један Албанац и тројица Срба, бивши министар Горан Весић на све начине покушава да избегне одговорност за убиство 16 људи на новосадској Железничкој станици. Као сваки пут кад би му пригустило, Весић од проблема са законом бежи у болест. Прошлог новембра, кад је први пут ухапшен због надстрешнице, напрасно је пао у болничку постељу, наводно услед срчаних сметњи. Осам и по месеци касније, првог августа, кад је Тужилаштво за организовани криминал издало налог за његово друго хапшење, Весић се опет сакрио у болницу, сада због проблема у абдомену. Тобоже, операцијом му је уклоњено слепо црево, а пре неколико дана је имао још једну хируршку интервенцију. Какав је јунак, пристао би и на обдукцију, само да не иде у затвор.

Весић је свакакав, али није наиван. Иако је добио Вучићева уверавања да ће имати заштиту од судског прогона, Весић је знао да од тога нема ништа. Вучић је, без имало гриже савести, уништио своје политичке очеве Војсилава Шешеља и Томислава Николића, као и многе друге несрећнике, који су му веровали. Уместо да чека Вучићеву милост, Весић је предузео све кораке како би се сам изборио за ослобађање од одговорности за масовно убиство у Новом Саду.

Одбио је Вучићев предлог да га заступа Владимир Ђукановић, који је специјализован за одбрану окривљених припадника из врха напредњачког картела, као што су Андреј Вучић, Дијана Хркаловић и Предраг Колувија. Осим званичног браниоца Немање Алексића, Весић је ангажовао још 26 сарадника, међу којима је и неколико опозиционих политичара, адвоката и новинара. Тај тим је припремио обимну документацију, коју ће Весић употребити у судском поступку како би одговорност са себе превалио на своје најближе сараднике. Редакција Магазина Таблоид поседује тај материјал.

Међу документима, на којима Весић заснива своју одбрану, налазе се анекси 2, 3 и 4 Комерцијалног уговора о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железничке везе на територији Републике Србије. Влада Србије, коју је тада водила Ана Брнабић, усвајала је закључке, којима је потврђивала те анексе, на седницама од 9. децембра 2022, 5. октобра 2023. и 14. марта 2024. године. Само са та три анекса, цена радова је повећана за 86.950.662 долара. Одлуком Владе, Весић је, као министар грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, овлашћен да потпише анексе. Ипак, он негира било какву одговорност, наводећи да у анексима није променио ниједну једину реч.

– Мимо тога, нисам учествовао ни у једном другом процесу, нисам био ни на једном састанку, нити сам био упознат са садржином преговора и захтевима Извођача, нити сам икада био део „мејлинг листе“ у вези са преговорима, нити сам икада са било киме преговарао и разговарао о садржини анекса, као што нисам учествовао у процесу усаглашавања и преговарања у вези са текстом анекса 2, 3 и 4, који се одвијао мимо мене као министра као и чланова мог кабинета – наводи Весић.

Заиста, њега нема у „мејлинг листи“, преко које су његови сарадници из Министарства и Владе размењивали обавештења, документе и закључке са седница. Наравно, да није имао појма о токовима новца, Весићу треба веровати као и кози кад каже да није појела купус.

За разлику од већине напредњака, који су до сада имали посла са тужилаштвима и судовима, Весић не избегава да одговорност пребаци на сараднике. Први је, засад и једини, указао на улогу Синише Малог, министра финансија и главног Вучићевог рачуновође.

– У случају потписивања анекса чак и да сам желео, поштујући прописе којима се уређује рад Владе Републике Србије, нисам могао, нити сам имао право да учествујем у процесу преговарања у вези са било којим анексом. Нико са мном не би ни преговарао, јер би само губио време, пошто према тренутном стању ствари нисам овлашћен, као ни остали министри, да донесем одлуку о захтеву за анекс било ког уговора који је део капиталног пројекта и за чију реализацију се траже додатна финансијска средства. Једина адреса у тим случајевима за све извођаче и инвеститоре је „суперминистарство“: министарство финансија – тврди Горан Весић у својој одбрани у судском поступку против њега.

Као питање од „милион долара“, он наводи „како је Министарство финансија постало суперминистарство?“

Према Весићевој одбрани, то се десило на основу Закона о буџетском систему и Закључку Владе Србије број 401-7214/2022 од 14. септембра 2022. године. Законом је одређено да Министарство финансија приликом израде буџета утврђује обим средстава за буџетску годину. Остала министарства морају да свој финансијски план прилагоде проценама Министарства финансија, без чије сагласности не могу ни да конкуришу за одређена средства. Тако је Министарство финансија преузело контролу над свим капиталним пројектима. Сви закони, уговори, анекси уговора, закључци и одлуке, пре него што се нађу на дневном реду седнице Владе морају да буду усвојени на Одбору за привреду и финансије, којим руководи Синиша Мали.

– Министар финансија Мали установио је праксу да не ставља на дневни ред Одбора ниједну одлуку за коју не постоји позитивно мишљење његовог министарства и тако је његово министарство постало надређено свим другим министарствима – тврди Весић.

Међу документима, којима располаже Тужилаштво за организовани криминал, налазе се и мејлови, које су размењивали чланови Владе и министарстава које су водили Мали и Весић. Из те преписке се види да је Министарство финансија пресудно утицало и на скраћење рока за отварање Железничке станице у Новом Саду у априлу 2024. године.

Осим на Малог, Весић одговорност пребацује и на Јелену Танасковић, бившу директорку Инфраструктуре Железница Србије. Весић истиче њене блиске везе са Синишом Малим. Док је Мали био градоначелник Београда, она је била на функцији градског секретара за финансије. Касније, кад је Мали изабран за министра финансија, поставио је Танасковићку на место државног секретара.

– Почетком маја 2024. године, позван сам од стране председника Владе, Милоша Вучевића, дан пре прве седнице Владе у новом саставу, да као ресорни министар будем обавештен да ће за в.д. директора Инфраструктуре Железнице бити постављена Јелена Танасковић. Сматрао сам да она нема капацитет да води такво предузеће, па је председник Владе одржао састанак са њом и са мном не би ли „помирио ставове“. Остао сам при свом ставу, али ипак је изабрана на седници Владе без мог учешћа јер ју је предложило Министарство привреде – описује Весић.

Да подсетимо, на саслушању у новосадском тужилаштву, крајем новембра прошле године, Танасковићка је оптужила Весића да је инсистирао да сам руководи пројектом реконструкције пруге Београд-Суботица, а да се она ништа не пита. Танасковићка је тврдила да је у решавању њиховог спора посредовао и Александар Вучић. Весић, засад, не помиње Вучића, али нема сумње да ће и њега прозвати чим процени да је за то дошло време.

Успут, али не мање значајно, Весић је истакао и да није био задовољан сарадњом са Небојшом Шурланом, Танасковићкиним претходником на месту директора Инфраструктуре Железнице Србије. Међутим, није имао формална овлашћења да тражи његову смену.

У овој фази одбране, Весић највећи део одговорности пребацује на своју бившу помоћницу Аниту Димовски. Кад је преузео Министарство грађевине, Весић је потписао Одлуку, тзв. Менторско писмо, којим је именовао менторе и чланове менторског тима за руковођење различитим пројектима као „лица одговорна за праћење и реализацију пројеката у име Министарства“. Анита Димовски је руководила радовима на деоници пруге Нови Сад – Суботица. За то је била одговорна од почетка пројекта, од времена кад је Министарством грађевине управљала Зорана Михајловић, па потом Томислав Момировић.

Весић тврди да ниједан министар, па ни он, „никада није видео ниједну фактуру за плаћање по било ком пројекту, и да нема право ни да је потпише, јер потпис министра није депонован у трезору Републике Србије за плаћање по пројектима“. За све око пројекта била је одговорна Димовска, која је припремила спорни анекс 2 и пре него што је Весић постављен за министра.

Кинески конзорцијум, у коме су се налазиле компаније ЦРИЦ и ЦЦЦЦ, поднео је 2022. године одштетни захтев у вредности 160 милиона долара због додатних радова, који нису обухваћени основним Комерцијалним уговором. У преговорима није учествовао тадашњи министар Момировић, него Димовска, а „сваки анекс уговора је преговаран у Министарству финансија“. На крају, договорено је да се Кинезима одмах плати 111.999 долара, а остатак касније, после анализе Надзорног органа.

За ту „грешку“, која је плаћена новцем грађана, Весић оптужује Зорану Михајловић. У време њеног мандата у Министарству грађевине, 7. јула 2018, закључен је уговор са кинеским извођачима, којима је идејни пројекат достављен тек две године касније, 6. августа 2020. Весић тврди да је Михајловићка „у журби“ проузроковала велику разлику у обиму радова, у износу од 160 милиона долара. На промену цене утицале су измене у количинама, врстама радова и материјала.

– На сличан начин је Зорана Михајловић направила глупост на Моравском коридору, када је уговарала посао са америчком компанијом Бехтел. Када је усвојен Идејни пројекат, процењени трошкови су износили неких 800 милиона долара, колико је Михајловићка пожурила да објави, а и сама је знала да неће бити тако, па је цена прешла две милијарде долара и ту није крај – истиче Весић.

Да није оних 16 гробова, било би смешно што Весић покушава да избегне одговорност позивајући се на Устав и закон. Он истиче да, према Уставу Републике Србије, члан 134, став 1, „председник Владе и члан Владе не одговарају за мишљење изнето на седници Владе или Народне скупштине или за гласање на седници Владе“, а Закон о Влади у члану 14, став 3, каже да је „министар одговоран за спровођење програма и политике Владе, за одлуке и мере које је донео или које је пропустио да донесе или предузме и за извршавање обавезних упутстава и посебних задужења које му је одредио председник Владе“. По Весићевом тумачењу тих одредби, Влада Србије може да донесе одлуку да убије милион људи, а да за то не одговара. Такође, министар није одговоран за одлуке Владе, која га је обавезала да их спроведе, без обзира што је у питању неко кривично дело.

Закони су тако примењивани у нацистичкој Немачкој. У складу са Законом о обављању професионалне државне службе, који је донет 1933. године, Јеврејима је забрањено да раде као државни службеници у правосуђу, здравству и просвети. Исте године донет је Закон о трговини, којим је легализован бојкот јеврејских продавница.

Две године касније усвојени су тзв. Нирнбершки закони: Закон о заштити немачке крви и немачке части, којим су забрањени сексуални односи и ступање у брак између Јевреја и Аријеваца, и Закон о немачком држављанству, којим су Јевреји изгубили статус грађана и постали „државни поданици“.

Као што су тада у Немачкој озакоњени услови за спровођење холокауста, тако сада у Србији напредњачки криминалци мисле да их Закон о Влади и Устав ослобађа од одговорности за корупцију и криминал. Међутим, после ослобођења Немачке од нацизма, позивање на спорне законе није спасило хиљаде убица. И у Србији, после ослобођења, напредњачки министри не могу да очекују опроштај грехова јер су „радили у складу са законом“.

Уосталом, чак је и Владимир Ђукановић изјавио да, уколико буду осуђени Весић и Момировић, морају да буду кажњени и сви остали чланови Владе, јер су учествовали у тим корупционашким радњама.

Кад је први пут пао са власти, као функционер Демократске странке, Горана Весића су, такође, пратили многи пљави трагови. Раде Булатовић је, док је био на челу Безбедносно информативне агенције, описао начин на који је Весић избегао одговорност: „Бебу Поповића и Чедомира Јовановића су заштитили Енглези, а Весић се провукао као пувањак кроз гаће“.

Да би се сада извукао, Весић се провлачи кроз болничке кревете. Осим болести, оба пута су га из притвора извлачиле и одлуке подобних судија. Прву одлуку о одређивању притвора до 30 дана и замену за блажу меру кућног притвора, пре неколико дана је донело веће Вишег суда, којим је председавао председник тог суда Драган Милошевић. Са том одлуком се отезало две недеље, све док Милошевић није формирао веће за које је могао да буде сигуран да ће изаћи у сусрет Весићу и осталим притвореницима. Поред њега, у већу су се нашле судије Стојан Петровић и Синиша Петровић. Прегласавањем, 2:1, у кућни притвор су пуштени сви осумњичени за пљачку 115 милиона долара.

Ипак, то није крај мука за Весића и корупционашку дружину. Напротив, у Тужилаштву за организовани криминал процењују да је буџет Србије, само на том пројекту изградње пруге од Београда до Суботице, оштећен за око 600 милиона долара. За прве оптужбе, за ових 115 милиона, тужиоци тврде да имају доказе, а наставиће истрагу док не реше комплетан случај.

Вучић се тога плаши. Како и не би, кад зна да сви трагови опљачканог новца вуку према њему. Зато и покушава да утиче на све саучеснике умешане у тај смртоносни корпционашки скандал. Неке застрашује, неке подмићује, а све покушава да контролише. Са Весићем то не успева. Иако још не упире прстом у Вучића, Весић отворено гађа Малог, а кад се потегне та нит, извући ће на видело и шефа картела. Вучић има много више успеха са Томом Момировићем, коме је наметнуо свог личног адвоката Драгана Палибрка. Преко Палибрка, Вучић ће моћи да управља Момировићевом одбраном, па и да спречи свако искакање из сценарија.

Одлука Милана Радоичића и Горана Весића, па и Јелене Танасковић, да „повуку ногу“ из картела и да се сами брину за своју судбину, подстакла је и остале напредњаке да траже излаз. У врху СНС-а је завладала таква параноја да више нико никоме не верује. Синиша Мали се скрива од јавности, а и од сарадника. Комуникацију је свео на минимум, а и то само преко електронске поште. Сличне безбедносне мере предузима и Андреј Вучић. Иако још глуми одлучност у борби против побуњеног народа, млађи брат Вучић је смањио контакте са страначким колегама. Само једном је, на инсистирање старијег брата, дошао у „Ћациленд“, да студентима покаже средњи прст и да им каже да су усташе.

Уместо шлогираног министра за јавна улагања Дарка Глишића, руковођење страначким и државним новцем требало је да преузме Бранко Маловић. То је запело кад су се у врху странке, а онда и по друштвеним мрежама, прошириле гласине да је Душан Борковић снимао њихове разговоре о трансферима новца у Кину, где су замењени у биткоине, како би се затро траг. Кад се, као звезда прелазног рока, учланио у СНС, Борковић је награђен бројним спонзорствима. Његове спортске и пословне активности финансирали су НИС, МТС, АИР Сербиа, Кумхо, новооснована фирма ЕXПО 27, РТС, па и Дворец Земоно, словеначки елитни ресторан у коме баханалије организје Гаргантуа Вучић.

Аутомобилски ас са посланичким мандатом, узалуд доказује лојалност учешћем у нападима на студенте. Узалуд урла: „Јебо им ја маму, да им јебем“, ниједан напредњак му се не одазива на телефонске позиве. Међутим, сада сви, као Борковић, снимају разговоре са својим надређенима, надајући се да ће им то послужити као сламка спаса кад дође до тоталног потонућа картела.

Истовремено док се бране једни од других, многи функционери из напредњачког муља покушавају да се заштите и од нормалних грађана.

Као Вучићи, Вучевићи и Вучићевићи, тако и остали виђенији напредњаци не смеју да промоле нос на улицу без телохранитеља. Доскора, Маја Гојковић се представљала као „новосадска принцеза“. На страну то што ни у обичним бајкама не постоје принцезе од сто кила, за Гојковићку је битна крвава бајка о надстрешници, коју је она отворила у априлу прошле године, уз тврдњу да је то „најмодернији и најбезбеднији објекат“. Крајем јула, као да не разуме шта се дешава у друштву, она је са својим феминизираним дечком Сашицом покушала да се прошета центром Новог Сада. После једног званичног догађаја, намеравали су да седну у башту кафића поред Католичке порте. Нису успели. Суочени са бесом грађана, брже-боље су побегли преко трга, спуштених глава. Од тада, Мају Гојковић, где год да крене, прати чопор од осам „горила“ у цивилу.

Пре двадесет година, кад је, као радикалка, била на функцији градоначелнице Новог Сада, Гојковићка је рекетирала бизнисмена Илију Девића. Уништила је његово предузеће АТП Војводина, које је изградило нову аутобуску станицу. Један судски поступак, вођен по Девићевој тужби, завршио је пресудом по којој је Нови Сад био обавезан да исплати одштету од четири милиона евра. Пресуда никада није извршена, али у то време је Гојковићка пала у тешку депресију. Уплашена, хитно је распродала све што је имала: станове, аутомобиле, скупоцене слике и намештај. Тим новцем је откупила слободу. Вучић је узео паре, а њој је дао заштиту, страначке и државне функције. За успомену, остали су јој тикови на лицу, повишен холестерол и тешко контролисана психоза. С обзиром на улогу коју је имала у смртоносној корупцији око Железничке станице, може се само претпоставити како ће на њено здравље утицати суочавање са правдом у том судском поступку.

На друштвеним мрежама кружи снимак на коме се види криминалац у полицијској униформи како урла на студентињу: „Дођи, пичко, дођи да те јебем!“ Тим или сличним речима, револтирани грађани ће ускоро позивати Александра Вучића. Не чекајући да дође до тога, Вучић може само да гаји наду као Ванеса Шокчић у стиховима: „Четири стране света има; Велик избор, нема шта; Да постоји страна пета; да побегнем ја“. Међутим, нема пете стране света, Вучић нема где да побегне, баш као ни Весић и остали пувањци из гађа вође картела, који је Србију завио у црно.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, goran vesić, maja gojković, Siniša Mali, SNS kartel