Dok se Srbija ne oslobodi od Alek-babe i njegovih razbojnika – dugim rečima od najgore vladajuće garniture koju smo do sada imali od zbacivanja dahija, i to u konkurenciji teškog političko-kriminalnog ološa kakav nam poslovično zapadne u vlasti i oko nje – moramo jako obazrivo da koristimo reč patriotizam. Ona bukvalno znači ljubav prema domovini, ali je uvreženo shvatanje da pre svega označava pozitivan odnos prema državi. Nažalost, nju mnogi olako poistovećuju sa režimom, a i sam državni aparat nam je, da budemo iskreni, velikim delom pokvaren.

Ништа горе се не одражава на патриотска осећања грађана од зла које их притиска, а исијава из оних који се налазе на врху државне пирамиде, али и из свих њених разноврсних трулих градивних елемената. Својим мрачним понашањем властодршци, прљави полицајци, судије и тужиоци који су спремни да слепо служе моћницима макар они били политички криминалци, те други овим набројанима слични негативни припадници система – многим становницима Србије огаде и саму државу.

Како је написао енглески поета и романописац Ричард Олдингтон: „Патриотизам, то је живо осећање колективне одговорности“. То осећање почиње да јача, или да замире, умногоме зависно од понашања власти. Што је она гора, све већа је одбојност многих према држави. И обрнуто. С обзиром каква је ова наша држава – ако је сведемо на политичко-управни део (уз њега њени елементи су и становништво, те територија) – није онда ни чудо што се све чешће чује: „мука ми је од Србије“.

Тога морамо да будемо свесни сви ми који себе дефинишу као национално оријентисане, што свакако подразумева патриотску компоненту (нација без државе је исто што и витез без оклопа и мача). Својим мафијашким понашањем и велеиздајничким потезима скривеним иза лажног патриотизма – Вучић је нанео огромну штету српској државности. Не само што нарушава територијални интегритет наше земље, већ је немало људи насело на лаж да је он, као, радикалски-националан, па због његове злоупотребе патриотске реторике и симболике, генерално почињу да добију мучнину од њих. Поткопан им је темељ националног идентитета од стране СНС режима!

Против тога морамо да се боримо рационално, а не да олако ширимо фронт, односно револтиране људе који нису базично антисрпски настројени (као што су малобројни окорели следбеници Соње Бисерко, Динка Грухоњића, Наташе Кандић и њима сличних), олако одбацујемо и дефинишемо као противнике због тренутних ирационалних излива беса, који имају и непромишљену аутошовинистичку компоненту због онога што ради државни врх са својом полицијом, БИА и сличним извршиоцима. Криви су они а не емоцијама опијени грађани.

Време је да на тзв. десници заузмемо помиритељски став – који спаја наше раскомадано народно тело, на део који у приви план ставља национално и сегмент коме је то грађанско (а заправо међусобно се не искључују) – да патриотизам подразумева не само нашу спремност да бранимо земљу ако је неко нападне, и да је на друге начине подржавамо, већ и критички однос према држави и друштву.

Онако како је учио Сократ, да патриотизам није безрезервно слагање са тзв. државом по принципу моја је каквагод да је, већ настојање да се учини све што је у нашој моћи како би земља постала у сваком погледу боља.

Ништа нам не вреди да певамо националне песме и машемо српским заставама, и љутимо се на оне који то неће, ако је држава трула. Да би све оно што нас чини поносним Србима имало смисла, држава мора да буде добро уређена а не легло криминала и корупције. И да није издао Косово, Србија каквом ју је учино Вучић (и пре њега много тога није ваљало, али он је све најгоре довео до криминално-корупционашке крајности), нормалним људима не би подстицала родољубиви набој.

Како је цинично рекао шведски афористичар Питер Востхолм: „Прави патриота је човек који је радостан зато што систем функционише ефикасно, онда када плати казну због непрописног паркирања“. Вероватно су патриоте таквог кова ретке и у Шведској а не само код нас, али већина нас се понаша знатно савесније онда када верује у систем, него у случају када сматра да је он огаван. Све оно што нас у државним оквирима подстиче да будемо добри грађани, темељ је јачања патриотског духа. Као што њега разарају системске мане. Наравно – да не заборавимо – то не значи да стварно нема оних који са антинационалног становишта злоупотребљавају грађанско, настојећи да га вештачки одвоје од патриотског, али то није разлог да се ми одричемо тзв. грађанских вредности (осећање реда, солидарност, одговорност, уважавање других). Напротив, морамо да инсистирамо да је грађанско само друга страна патриотске медаље!

Зато је важно, још једном то да поновим, да национални (партијски, НВО, медијски) део наше друштвено-политичке сцене, што пре понуди концепт патриотизма који уз залагање за заштиту националних интереса подразумева и одлучну борбу против криминала, корупције, али и свега онога што системски генерише социјалну неправду (једна ствар је испразна левичарска прича о социјалној правди која је заснована на илузијама да сви могу да имају све, а друго је залагање да држава буде поштена, јефтина и услужна према грађанима, а онда свако, у складу са својим способностима, да има могућност да заштити личне интересе).

Када грађани верују у систем и сматрају да је бар колико-толико праведан, они су спремни много посвећеније да се боре и за друге елементе националног интереса. Уз то само по себи ништа мање није битно ни то како људи живе. Нема смисла да волимо само апстрактно схваћену нацију, а да багателишемо свакодневне интересе појединаца од којих се она састоји. Национални интерес подразумева поштовање прошлости, залагање за бољу будућност, али и бригу за квалитетну садашњост конкретних особа (могућност да је сами створе уз асистенцију ефикасног државног „сервиса“, али и обавезу државе да обезбеди егзистенцију онима који то стварно нису у стању да ураде сами, а не да то неће јер су лењи, склони криминалу и другим девијацијама).

Само тако пошто се решимо Вучића и политичког сатанизма који он са својим кланом оличава, могуће је трасирати пут обнове „љубави“ између српског народа и његове државе. Срби су родољубива нација и вратиће се „себи“ ако им се отворе врата државе и онда виде да се и даље у њеним кулоарима не скривају патриотске преваре. Свакако, и тада ће бити оних којима је југословенска зараза убила српска осећања те доживљавају Србију као „малу Југославију“ а не националну државу српског народа, као и оних којима је једино битно да имају више „крпица“ а мисле да ће их добити ако Србија потпуно клекне пред евроатлантским окупаторима који јој отимају део територије, гуше Републику Српску и подржавају однарођивање Црне Горе од својих српских корена. Но, уверен сам, маргинални су.

Немам дилеме око тога да и већина оних грађана Србије који сада из ината због свега што ради Вучић са својом бандом у полицији, војсци, правосуђу и администрацији, кажу да им је доста државе и Српства – у дубини душе није равнодушна према очувању територијалног интегритета Србије и судбини српског народа који се налази ван њених граница. Само су бесни. Морамо стрпљиво да им објашњавамо да не смеју да мешају „бабе и жабе“ или барабе и државу, те да им понудимо платформу на основу које би се сви заједно борили за поштену а националну државу.

Чувени енглески песник, Бајрон, подвлачио је да „онај ко не воли своју земљу, не може да воли било шта“. Кошуља је ближа телу од капута. Сличан став је имао и руски политички мислилац Николај Чернишевски, који је рекао: „Ко не припада својој Отаџбини, не припада ни човечанству“. Очито су Бајрон и Чернишевски сматрали да је пренебрегавање интереса сопствене државе ради начелних прича о хуманом човечанству, људским правима, неспутаном индивидуализму и сличном, само изговор, или макар подсвесно прибежиште, за егоисте који беже од друштвене одговорности и ангажовања.

То стоји као што су опасне и злоупотребе патриотизма ради личне користи владајућег па и опозиционог политичког олоша. Полазећи од тога, активно се залажимо за хармонично спајање националног и грађанског. То би требало, као надоградња уставности, да буде и идејна окосница тзв. студентске листе, сада када се „востала“ Србија залаже за „ослободилачке изборе“. Само тако ће Србија постати уистину боја и превазићи ће штетне а непотребне поделе са којима се већ деценијама суочава!

Izvor: Magazin Tabloid