Ломпар је навео да би тај број могао значити и два до два и по пута више сигурних гласача у бази (оквирно милион), што је, како каже, веома добар предзнак уочи неке изборне кампање.

“И кроз то (акција прикупљања потписа) се јасно очитава лаж режима да постоје студенти који се одупиру протестима. Они вероватно постоје, али је однос, тј. сразмера мало је рећи огромна у корист оних који протестују. Ове слуге режима што иду по телевизијама са националном фреквенцијом и објашњавају како их има… Па, добро где су ти студенти? Кад су биле блокаде ја нисам приметио да се неко томе противио. Имали смо само активне протестанте међу студентима и оне који се не противе, што значи да је испољена солидарност међу њима била високог степена”, истакао је професор Ломпар, додајући да је заправо “највиша тачка те солидарности изразито негативан однос према режиму и његовом носиоцу, председнику Србије”.

Он је оценио да од почетка трајања протеста главно усмерење режима јесте да се студенти разједине са циљем да се унесе раздор у протестни покрет, као и у однос на релацији студенти – професори.

“Наравно, има још интересената за њихову неслогу и разједињење, нпр. страначке структуре које вероватно стрепе да не дође до поплаве која би однела добар део страначке и политичке сцене (опозиције)… Све у свему, студенти су показали завидан ниво организационих способности и могућност за широку распрострањеност и утицај својих идеја и програма. Акција од 28. децембра је рђав знак за власт што се из понашања челника режима да и наслутити. Стога, рекао бих да избори нису њихов први избор него би ишли на чекање да пробају да посвађају другу страну, а у тим свађама они виде своју шансу”, сматра Ломпар.

Професор је указао и на чињеницу, како је то дефинисао, једног новог, “први пут виђеног насиља на улицама српских градова”, које је режим примењивао у овим протестима, у шта, истиче, спадају батинање од стране неформалних група, гажење студената колима, охолост и безобзирност…

“То ни слично није било испољавано раније и у таквом облику то заиста нисмо очекивали. За нас који имамо дуже памћење, још од Деветог марта (1991) итд., ово је било ново искуство и по методи и по демонстрацији, које је укључивало неформалне носиоце насиља. Затим, оно са шатром испред Скупштине (Ћациленд)… показало је да је ту посреди озбиљан план (насиља), али, треба и то рећи, тај план није изазивао протесте спољашњих чинилаца”, наводи Ломпар, напомињући да режим Вучић–Брнабић све време дејствује кроз механизам “комбинација пропаганде и насиља”.