“Немам жељу да будем против. Против деце. Јер њих нам је Бог поверио да бринемо о њима и једног дана ће нас питати шта смо урадили са Његовом децом.”

 

“Највећи побол од рубеле се десио у периоду након увођења вакцине.“

 

Прва вакцина у Србији је уведена 1957. и то је била вакцина против ТБЦ. С њом се те 1957. године вакцинишу само регрути. Кад сам ја водила службу вакцинације ТБЦ вакцину су добијала деца до 2 месеца старости, прва доза. Ревакцина се давала пред упис у школу, а друга ревакцина се није давала деци која имају два ожиљка од претходне вакцинације. Ако ожиљке нису имали прво смо радили код деце имуно пробу, (деца старости 10 година), а затим смо их у зависности од имунореакције вакцинисали или не.

 

Данас беба прима вакцину против туберкулозе на рођењу и више не. На једном семинару, на питање зашто нема ревакцине, одговорено је да 96% људи свакако дођу контакт са Коховим бацилом и да сама вакцина не штити од ТБЦ. Зашто се онда даје новорођенчету? Зато јер можда мајка има ТБЦ, а не зна, (а постоји проба којом се сазна да ли је неко инфициран Коховим бацилом или не), и новорођенче штитимо од милијарне туберкулозе. БЦГ је жива вакцина, и ако је не искористимо у року од 4 ч. од отварања морамо да је се решимо по принципу отровног биолошког средства. А дајемо је новорођенчету, код кога у нашим болницама не пуштамо ни оца, ни најближе сроднике, да не би угрозили дететово здравље.

 

1962. године је уведена ДТП вакцина, вакцина против дифтерије, тетануса и великог кашља, и жива вакцина против полиомијелита. Њом се обавезно вакцинишу деца старости од 1-6 година. и то једном дозом.

 

1971. год се уводи вакцина против малих богиња. Смртност у неразвијеним земљама од малих богиња у то време је била 1/10.000. У развијеним 1/500.000.

Данас медији јављају да су мале богиње јако опасне по децу, јер је смртност од њих 1/1.000. Задњи оболели од малих богиња у Кучеву је регистрован 2000. године. У мом 34 године дугом стажу и раду са децом никад нисам чула а камоли доживела да умре дете од малих богиња, а наша општина никако и никад није спадала у најразвијеније.

 

1981. године уводи се вакцина против заушака, због заштите мушке деце од стерилитета, ако оболе од заушака у пубертету. 2000. године је болест проглашена искорењеном, а још увек је део обавезног календара вакцинације и мушке и женске деце.

 

1994. године уводи се вакцина против црвенке, рубеле, потпуно за децу безопасне болести. Рубела се уведи као обавезна вакцина због заштите жена у периоду трудноће, јер вирус рубеле може да оштети плод, ако трудница дође у контакт са вирусом. Највећи побол од рубеле се десио у периоду

након увођења вакцине, негде 1995.-2000. године. Зашто? Немам научни одговор.

 

1996. године је уведена ревакцина против малих богиња, заушака и црвенке, јер након вакцине није било трајног имунитета. Водила сам књигу оболелих од заразних болести код деце и чињенично тврдим да су од ових вирусних болести оболевала и деца

уредно вакцинисана и ревакцинисана.

Уредно сам попуњавала образац о болести и вакциналном статусу оболелог, узетом из вакциналног картона, Образац је слат ЗЗЈЗС. Никад није јавно постављено питање зашто обољевају деца којима је вакцинални

картон уредно попуњен вакцином и ревакцином. Чињеница је да вакцина и ревакцина нису довољна заштита од болести против којих се деца вакцинишу. Сав материјал који се користи прилоком вакцинације и неискоришћене вакцине

шаљемо из службе као опасан биолошки отпад. Зашто их онда дајемо деци, са два месеца старости?

 

2004. године се уводи вакцина против жутице „б“. Жутица „б“ није болест прљавих руку, и преноси искључиво путем крви, као последица незаштићеног сексуалног контакта оболелог и здравог, или путем коришћења исте игле. А у њој има највише живе, која је најјачи отров ако изузмемо радиоактивност. У неким својим зачецима давала се само новорођенчету чија је мајка ХБ позитивна. Мајка се тестира на ту болест пре порођаја! Ако је мајка негативна зашто  је та вакцина обавезна сваком  новорођенчету, пар сати иза рођења?2005 године је уведена вакцина против

хемофилуса инфлуенце, неког облика грипа. Зашто? И већ смио имали ситуацију са смо одојче од 2 месеца боли у једном дану у обе ноге и једну руку, плус је дете пило живу вакцину против полимијелита. Док изређам све

шприцеве дете ми помодри, а родитељ у мене гледа као у доктора Менгелеа. Ствар се понављала за 6 недеља, па за шест недеља…

 

Једна наша педијатрица, са великим

искуством, ми је једном, на моје жалбе, на нови календар вакцинације , рекла „пази, да ти приликом толиког наношења бола детету, дете не упадне у срчани застој!“

 

Како да пазим?

 

У то време је све наше вакцине производио Институт за вирусологију и имунологију Торлак. Уз сваку набавку вакцине ишли су сертификати за сваку компоненту вакцине. Уредно смо водили поствакциналне реакције и о њима уредно извештавали ЗЗЈЗ Србије. Свака промена здравственог стања у току месец дана од пријема вакцине сматрала се поствакциналном

рекацијом и дете се слало у Тиршову због провере и одобрења или неодобрења даљње вакцинације.

 

А онда се трага за пентаксимом, и

хексаваксом…То су комфорније вакцине за децу, које у једној флашици носе вакцине против пет, односно шест вирусних болести.

 

Вакцинација отпочиње од два месеца

старости и наставља се још два пута на

шест недеља. Не поставља се питање

колико у тим флашицама има живе,

алуминијума, формалдехида…

стабилизатора и кондензатора… Са дв, три, пута унесени отров се приликом сваког давања пење на 5-6 пута. Кад разбијете топломер строго пазите куд је отишла жива и на крајње безбедан начин је елиминишете из свог окружења… А. не поставља се

питање како тек рођен организам врши

самодетоксикацију, унесених отрова, који су иза радијације, најубојитији отрови. Не поставља се питање како дечји организам подноси толике „болести“ у свом малом, тек рођеном телу. Јер…зна се да имунитет од вакцине настаје тако што вакцина у телу опонаша стање болести. Тело је препознаје вакцину против болести

као болест и бори се против  ње као да је заиста оболело. Никад се јавно не поставља питање како је организму кад осећа да је оболео од шест вирусних болести одједном… Шта се дешава тада са тим малим, вољеним телом?

 

Данас се у Америци деца вакцинишу против 16 болести 72, односно 76 пута. Код нас се уводи вакцина против пнеумокока, у току је припрема обавезне имунизације против ХПВ

-а.

 

А саобразно овом додаћу још једно моје

професионално запажање. Водила сам

књиге новорођенчади и деце ометене у

развоју. У једном годишту, на општини

Кучево је тад било око 200 новорођенчади годишње; и да ли је било једно или ниједно дете ометено у развоју. Укупно у свим генерацијама од 0-18 година било је 3-5 деце. Од 1998 године значајно се мења ситуација у погледу ометености деце у развоју, те тако сада у току једне генерације,

око 60-70 новорођенчади годишње, имамо 3-5 деце ометене у развоју. Број деце са аутизмом и кашњењем говора, као и деце са разним облицима поремећаја пажње, предњачи над свим осталим поремећајима.

 

У књизи хроничара, свако треће дете има алергијске реакције у виду честих ринита, ринофарингита до астме, као и алергија на храну.

 

Немам жељу да будем против. Против деце. Јер њих нам је Бог поверио да бринемо о њима и једног дана ће нас питати шта смо урадили са Његовом децом. Морам „не шкодити“! То је моја етичка обавеза и верско право.

               

Јадранка Рамаз Дејић,

патронажна сестра у пензији