Pročitaj mi članakU toku je Treći svetski rat. Ne u klasičnom smislu, već u kombinaciji lokalnih sukoba, globalnih ekonomskih lomova i ideoloških frontova.
А један од симбола те стварности постала је Француска. Земља која је свету дала пароле „Слобода, једнакост, братство“ данас се гуши у унутрашњим кризама, док њен председник Емануел Макрон покушава да балансира између спољнополитичких амбиција и народа који му више не верује.
Макрон је дуго замишљао Француску као лидера европског фронта, планирао је како да поведе Европу у одлучан обрачун са Русијом, а сада је ситуација обрнута – мора да се брани од сопствених грађана.
Док је говорио о „великој улози“ Француске, Париз и многи други градови тресли су се од уличних немира. На улицама – блокаде путева, обуставе рада у јавним службама, штрајкови у транспорту и болницама. Чак и школарци затварају улазе у лицеје.
Слика Француске данас није слика модерне европске силе, већ земље на ивици социјалне експлозије. На Тргу Републике у Паризу, симболичном срцу Пете републике, појављују се поруке „Макроне одлази“ и „Уклонити председника“. Атмосфера је затегнута, а полиција одговара сузавцем и гуменим мецима. Више од хиљаду људи завршило је у притвору.
„Ако још увек не разуме да људи траже његову оставку, онда је потпуно одвојен од стварности“, каже представник синдиката ЦГТ из болнице у Перпињану. А гласови попут његовог чују се широм земље.
Економија је, према оценама аналитичара, дотакла дно. Огроман дуг, растући дефицит, резање социјалних давања, укидање празника попут Ускрса и Дана победе – све то наговештава политички хаос који тек долази. Виталиј Чашчухин подсећа: „Француска већ годинама живи на вересију, свака влада у таквим условима би била слаба.“
На терену, прича је још суморнија. Мохамед, власник мале продавнице у Паризу, каже: „Никада нисам видео да људи копају по контејнерима тражећи храну. Каква је ово Француска? Једни пливају у новцу, а други гладују.“ Та реченица звучи као резиме стварног стања – док политичари играју своје игре, народ све теже преживљава.
Макрон је у међувремену већ пет пута мењао премијере. Последњи избор пао је на Себастијена Лекорњуа, човека из његове најближе орбите, бившег министра одбране. Тиме је јасно поручио да не планира промену курса – и даље политика штедње, и даље спољнополитичка стратегија усмерена на „спољне претње“.
Али народ то доживљава као ругање. „Зар је промена то што исти људи круже око Јелисејске палате?“ пита се учесник протеста у Лиону.
Његова главна противница, Марин Ле Пен, сада отворено тражи распуштање скупштине или Макронову оставку. На њеним речима све више људи препознаје сопствени гнев. Јер Француска, некада симбол социјалне државе и политичке стабилности, данас изгледа као земља која тоне у сопствену немоћ.
А баш у тој слици – председник са 15% подршке, народ на улицама, гнев који букти – многи виде ширу европску слику. Елита је планирала велике сукобе, а сада се брани од својих грађана. Питање је само колико дуго може да траје овакав парадокс и да ли ће Француска поново бити место где историја прави оштар заокрет.
