Прочитај ми чланак
А 1690. године, Арсеније Трећи Чарнојевић, патријарх Српски, на позивање цесара Леополда Првога, побуни народ Српски против Турака, и у један пут преведе у Мађарску 37.000 фамилија, и насели Србе чак до више Будима“, записао је Вук Караџић у делу „Описаније народа – Преглед старе историје“. Историчари пак сматрају да се у то време, односно у Првој великој сеоби, на територију данашње Мађарске уселило више од 180.000 Срба. Данас, три века касније, по резултатима мађарског пописа становништва из 2011. године, на територији нашег северног суседа живи готово 18 пута мање Срба.
Тек толико да после реорганизације изборног система Мађарске и предстојећих избора у априлу, могу да добију представника који може да говори у парламенту, али не и да гласа. Срби су, иначе, у мађарском парламенту посланике имали од 1792. до 1990. године, а међу њима је био и песник Лаза Костић, који је свој мандат почео обраћањем на српском језику.
Током последње две деценије, једно од места где се често чује српски језик јесте Српско позориште у Мађарској, смештено у камерној сали такозваног будимпештанског Бродвеја на коме су и мађарски национални и неколико других театара.
ЈОАКИМОВ ПРСТЕН
Милан Рус, директор и глумац Српског позоришта у Мађарској, рођен је 1963. године у Сегедину, у лекарској породици. Глуму је дипломирао 1990. године на Факултету драмских и филмских уметности у Будимпешти. Живи у мађарској престоници, ожењен је и има сина Марка. -Осим бројних награда и признања које је добио у Мађарској, на Сретење је, поводом 179. годишњице Књажевско-српског театра у Крагујевцу, одликован прстеном са ликом Јоакима Вујића. У образложењу одлуке се, између осталог, каже да је Милан Рус „спиритус мовенс Српског позоришта у Будимпешти, деценијама на Јоакимовом путу“.
– За све наше представе тражи се карта више, а играмо десет пута месечно – каже Милан Рус, директор Српског позоришта у Будимпешти. – Осим тога, гостују нам и многа позоришта из Србије, што је за нас, као и за Србе у Мађарској, изузетно важно. Прошле године, у време обележавања два велика јубилеја: два века од зачетка позоришног живота Срба и 20 година постојања нашег позоришта, превазишли смо кризу која је претила да трајно спусти завесу нашег театра. Верујем да су административне заврзламе и новчани проблеми решени тако да Српско позориште у Будимпешти остане важан ослонац постојања Срба у Мађарској.
Наш саговорник подсећа да је ова земља некада била „погодно тло за стварање српских књижевника и уметника“, али и да је било заиста тешких времена и бурних историјских догађаја. Последњих година, каже, верује да је Мађарска схватила да комуникација са представницима мањина може да реши многобројне проблеме, као и да културе оплођују једна другу, што доводи до корисне сарадње. С друге стране, наглашава да је мађарским властима увек импоновало да истакну да су овде живели и стварали српски великани попут Јоакима Вујића, Катарине Ивановић, Лазе Костића, Милоша Црњанског… Важно им је и да кажу да су се у Мађарској штампале српске књиге, да постоје српске институције, као и места где се окупљала српска интелигенција.
– Нажалост, асимилација је, за само 50 година колико могу да посведочим, била више него очигледна. Изумирање, нестајање са ових простора одвијало се пред нашим очима. Само у Сентандреји последице асимилације су бизарне, народ је отишао, а остале су цркве, установе, гробља… Суштина је да ми у Мађарској имамо огромну традицију, а нас је мало! То јесте много тужно, али док још постојимо, док још можемо да учинимо нешто и док деци можемо да предамо нашу традицију и обичаје, не смемо да одустајемо од идентитета у Мађарској – поручује Рус.
Србима, који су одолели искушењима асимилације, важни „стубови“ опстанка одувек су били црква, језик и ћирилица, тврди наш саговорник и наглашава да су ове „стубове“ временом ојачали српске новине, издавачка кућа, телевизија, фолклорна друштва, певачке групе, хорови, позориште… Занимљиво је, каже, да се у неким местима изгубио језик, али су православни обичаји и традиција потпуно очувани. Ипак, Рус не скрива, као и сви Срби у Мађарској, да за опстанак нашег народа у тој земљи очекује „веће ангажовање и матице и Мађарске“.
-Од Србије у првом реду очекујемо подршку, сигуран ослонац и упорност да српске институције у Мађарској добију барем оно што мађарске институције имају у Србији. Од мађарских власти очекујемо да спрече настанак административних проблема због којих неке наше институције могу да се угасе. Много је посла за руководства обе земље, а могућности сарадње и „градње мостова“ широм су отворене – поручује Милан Рус.
ПЕШИЦЕ ДО СЕНТАНДРЕЈЕ
-Моји преци су са патријархом Чарнојевићем дошли из Пећи у Сентандреју, па сам одлучио да и ја пешице пређем тај пут – прича Рус. – Намеру сам остварио 2012. године. Из града мојих прадедова кренуо сам 28. јула, а на одредиште стигао 26. августа. То је за мене било својеврсно ходочашће. На путу дугом око 800 километара, упознао сам дивне људе, видео многа места, дивио се природи и културно-историјским споменицима и коначио у манастирима.
(Вечерње новости)
