Прочитај ми чланакСписатељица Ведрана Рудан открила је данас да болује од рака. У тексту који је објавила на свом блогу под насловом "Рак и ја" говорила је о својој борби.
“ Тисућу пута сам замишљала тренутак, писци имају бујну машту, како ће то изгледати кад ти приђе лијечник, без осмијеха у очима и каже… Хоћу ли пасти у несвијест? Избезумити се? Кренути плакати? Питати зашто ја?
Животни вијек се продужио, још сам млада, не, не, не, зашто ја? Јеботе! Ништа од тога нисам доживјела. Ухватио ме смијех кад сам видјела забринуте лијечнике ријечког КБЦ-а, како су се само брзо окупили око мене. Осјетила сам да ми некако желе олакшати муку коју нисам осјећала.
У седамдесет и петој сам, многи моји вршњаци немају рак, здрави су, у пуној форми, а ја, а ја… Чак не вјерујем да треба мислити добро па ће све бити добро, не замарам се тиме.
Што ме одушевило ових дана, зашто сам сретна? Преко ноћи сам сазнала колико мој супруг и ја имамо пријатеља, правих пријатеља, феноменалних људи. Моја пријатељица из дјетињства ми је обећала да ће ми организирати погреб, мој ће пепео, иако је то законом забрањено, бацити у море на нама најдражој плажи у Мошћеничкој Драги.
Рекла сам јој, зна она то добро, у Драги увијек пуше, југо, бура, маестрал… “Јеботе, немој ме појести.” Њезин проблем, сваки чин носи са собом одређену дозу ризика.
Данас престајем писати блог јер ћу се посветити лијечењу и написати књигу о томе. Кад аутор књиге пише о фазама свога умирања то се чита као лудо. Додуше, те књиге имају смисла кад аутор или ауторица умру, све друго није напето. Нажалост, не могу вам рећи хоћу ли умријети, сигурна сам да шансе постоје.
Јасно је мени одавно да смо сви смртни па се не оптерећујем смрћу ни “борбом” ни вјером у хепиенд. Ја не знам је ли данас и овдје хепиенд живот или смрт па ми моја прича лакше пада.
А сад захвале. Нећу набрајати имена лијечника и лијечница који су ми дали дијагнозу, не, ништа није упитно. Налази су јасни, доктори одлични. Дакле, хвала једном познатом, ријечком доктору који ме хитно послао у Ријечку болницу. Хвала мом особном лијечнику који ми је годинама пријатељ. Хвала професору из болнице Меркур који ми је забранио да му спомињем име.
“За милога бога, немојте ме спомињати. Кад људи чују да сам оперирао Ведрану Рудан сви ће ми доћи на врата и уручити ми своју јетру.” Лик је свјетски.
Хвала оном лудом лику са Јордановца који је фантастичан лијечник и носи красне џемпере. Кашмир, претпостављам.
Супер је и мој кардиолог из Ријечке болнице Сушак. Он познаје моје срце па сам га питала хоће ли издржати операцију. Рекао је да хоће. “Ако умрем на операцији ви ћете ми платити погребне трошкове.” “Само ако то буде од срца. За остало не одговарам па ћете погреб платити сами.”
Радиохирургиа, болница у Светој Недјељи, је лудило. Екипа је феноменална, од шефа до свих могућих специјалиста, специјалистица, сестара, инжењера, техничара… Апарати су најбоље што постоји на свијету или ја бар у то вјерујем. Лежати на њиховим апаратима опушта ма колико то невјеројатно звучало.
За оне који ме не воле и мисле да сам се огребала бесплатно за било који преглед желим рећи, нисам. Платила сам. Моја параноја. Зашто мислим да ме људи не воле? Зашто мислим да је много злобника? То је јаче од мене иако број вас који ме пратите говори да сам вољена. Усрећујете ме већ годинама и хвала вам на томе. Ви сте моја трајна инспирација и огромна радост.
Да, пријатељица из Сплита ми је рекла да ми у овој фрци највише може помоћи Свети Анте. “Иди у Падову али у цркву, немој скренути у оближњи аутлет. Од вечерас ћу се молит за тебе.” Хвала, цуро али ме још увијек више привлачи аутлет него Свети Анте. Жао ми је.
Не знам знате ли ишта о издавачима. Још је Хемингвеј пљувао по њима. Мој београдски издавач Лагуна, прецизније власник Дејан Папић, према мени се понио тако да ме гануо до суза. Нека ми опрости што сам га стрпала у кош са свим мојим многобројним издавачима којима је све људско страно.
И то би било то. Не жалите ме. Смрт или близина смрти је посебан доживљај. Опушта. Говори ти што је битно и поручује да је живот лијеп. И јест лијеп и кад ти смрт закуца на врата. Нека куца, још увијек сам овдје и уживам у животу као никад.
До читања, гледања, слушања… Поновит ћу. Драги моје читатељице, драги моји читатељи. Годинама мој живот чините љепшим, дајете му смисао, без писања не могу живјети“, објавила је Ведрана на порталу Руданинфо.
