Прочитај ми чланак
КАКО ЈЕ ТРУБА ДОШЛА У СРБИЈУ
Године 1831. оснива се Књажевско-сербска банда — дувачки оркестар европског типа,
са капелником Јосифом Шлезингером
„Труба је Србину радос’ и жалос’. Она га води и на весеље и у рат, а испраћа га кад умре“. Ово каже народни музичар из Ваљевске Колубаре Крстивоје Суботић.
Фрагмент казивања једног народног музичара о значењу трубе за нашег човека некоме можда делује чудно, а некоме најблаже речено — претерано. Где је „права истина“ кад је о томе реч? Труба, а са њом и групно музицирање у оквиру блех оркестра, иако у основи страни нашој традицији, постали су јој веома блиски из више разлога. Вероватно најважнији је тај што су поникли из војне праксе која је Србину, као човеку који је вазда ратовао, била веома блиска. Јак и продоран звук трубе нешто је што одговара укусу нашег човека који највише цени снагу, како у животу, тако и у музици. — Са Запада усвојена, а нашој традицији страна и на известан начин несумњиво компликована музичка структура, са својеврсном поделом инструмената у оркестру на: мелодијске, хармонске и ритмичке, временом је заживела у нашој музичкој пракси, каже др Димитрије О. Големовић, професор на Факултету музичких уметности у Београду. Он је обишао неколико стотина села у Србији, Црној Гори и некадашњој БИХ, сакупивши при том на хиљаде примера народних песама и свирке. Аутор је неколико књига и четрдесетак радова из етномузикологије.
Почело је овако, објашњава наш саговорник. После турског утицаја свукуд, па и у музици (није ни чудно што је и први оркестар који је свирао на двору кнеза Милоша био оријенталан — „Мустафа и његова дружина“ уживали су углед званичних дворских свирача), кнез се окренуо Европи. Као човек великих интересовања и жељан напретка, довео је до многих промена у српском младом грађанском друштву. Све то довело је до промена и на музичком плану. Тако се већ 1831. године оснива Књажевско-сербска банда — дувачки оркестар европског типа, са капелником Јосифом Шлезингером. Године 1829. на позив Јеврема Обреновића, Милошевог брата, основао је Шлезингер у Шапцу оркестар састављен од шеснаест музичара, који је прешавши у Милошеву службу попуњен новим члановима имао веома разнолик репертоар: народне мелодије, потпурије, фантазије, маршеве и друга пригодна дела за војне и друге потребе. Занимљиво је да је пракса оваквог музицирања постала у Србији веома популарна тако да је дошло до појаве више војних оркестара који су у периоду од четрдесетих година 19. века па све до почетка 20. века имали становит развој, како на плану свога састава, тако и репертоара.
Странци који су пролазили нашим крајевима током 19. века, видевши склоност Срба ка оријенталном, били су велики скептици у погледу њиховог усвајања западних тековина, нарочито када је у питању била западна музика, „сматрајући да ће требати доста времена да та компликована музика запада буде потпуно прихваћена у цивилном животу Србије“. Међутим, овдашњи људи показали су се далеко флексибилнијим него што се то од њих очекивало, тако да су ту музику усвајали веома брзо — у складу са — такође брзом трансформацијом свог грађанског друштва.
Лимени дувачки ансамбли или блех оркестри, иако са солидном и временски релативно дугом праксом у градском музицирању, на наше село продиру тек почетком 20. века, утичући на стварање сеоских дувачких ансамбала. Иначе, „трубаштво“ код нас добија шире размере после Првог светског рата, а нарочито после Другог. Најзаслужнији за развој ове музичке праксе је Драгачевски сабор трубача који је основан као такмичарски фестивал дувачких сеоских оркестара 1961. године, каже наш саговорник.
За разлику од спорих и незнатних промена у традиционалној култури карактеристичних за некадашња времена, оне које се дешавају у новије време веће су и много живље. Карактеристична музичка херметичност и самосвојност појединих крајева у прошлости данас је умногоме нарушена разним факторима, каже др Големовић. Када је у питању традиција о којој говоримо, најзначајнији је сигурно Драгачевски сабор трубача који је својим четрдесетпетогодишњим трајањем нужно успоставио и нека нова мерила вредности у овом начину музицирања, која су за њега била како корисна, тако и штетна.
С једне стране, оркестри су умногоме побољшали извођачко умеће, а с друге стране — у том процесу су изгубили много од оригиналности и самосвојности, што је нужно довело до својеврсне унифицираности. Ова пракса потпомогнута разним медијским средствима учинила је такође да, без обзира на квалитет, неки начини музицирања постану популарнији од других, па тако и нека врста музичког „идеала“, узора. Ово се нарочито односи на свирку оркестара из околине Лесковца и Врања, а разлог њихове популарности несумњиво лежи у њиховом оријенталном стилу музицирања који је веома близак нашим људима. И ова појава нужно резултира унифицирањем које, истина, има другачију позадину, али је то несумњиво у својој суштини. Познат је пример музицирања блех-оркестра у филму Емира Кустурице Дом за вешање, с нумером Ђурђевдан, коју изводе оркестри с југоистока Србије, која је по приказивању филма постала прави музички хит, с великим бројем варијаната, како у народној музичкој пракси, тако и оних које изводе естрадне „музичке звезде“.
САСТАВ
Састав блех-оркестара у Србији национално је разнолик и најчешће га чине Цигани као овдашњи најстарији музички професионалци (околина Врања и Лесковца, односно Бољевца и Зајечара), а после њих Срби (околина Ужица и Чачка, односно Бољевца и Зајечара).
СТИЛ МУЗИЦИРАЊА
Занимљиво је да извођачка пракса народних блех-оркестара у Србији није подједнако развијена, каже др Големовић. Постоје три области где се она нарочито афирмисала: околина Лесковца и Врања; околина Бољевца и Зајечара, као и околина Чачка и Ужица . Стил музицирања у овим „областима“ међусобно се разликује тако да су, на пример, игре из околине Врања и Лесковца на своме почетку „уздржане“, а касније веома живе, с особинама „јужњачког темперамента с карактеристичним ритмовима“ најчешће у ритмичком систему аксак, а честа је и употреба синкопе, нарочито у играма типа чочека. Игре из околине Бољевца и Зајечара карактерише својеврсна моторичност, док су оне из околине Чачка и Ужица „уједначеног и равномерног ритма“, мада их има и веома живих.
НОСТАЛГИЈА: Мићо Петровић
Оно што је за Америку била вест да је умро Елвис Присли, то је лета 2000. године за ужички крај била вест да је умро најбољи трубач Србије Милован-Мићо Петровић из села Дубоког, седам километара од Ужица. Иза Миће Петровића остале су четири „Златне трубе“ освојене на култном Сабору трубача у Гучи, српском Нешвилу, као и „Мајсторско писмо“ из Гуче, највеће признање које народни трубач у Србији може да добије. Звали су га златиборским Мајлсом Дејвисом. Поред стандардних фолк евергринова („Ужичанка“, „Ветар дува сва се гора љуља“, „Стани, стани Ибар водо“, „Марш на Дрину“), Мићо Петровић је експериментисао са музиком меридијана, свирајући виртуозно и Wорлд мусиц, етно других народа, на пример кантри у интерпретацији драгачевске трубе.
Они срећници који су имали прилику да га са оркестром слушају уживо памте маестралне деонице „Водолије“, теме из „Косе“, филма Милоша Формана или музику из филмова Серђа Леонеа. Клинт Иствуд са шајкачом. Него шта. А, знате ли шта је „Изгубљено јагње“? То вам је када Мићо Петровић распореди оркестар по крајевима ливаде и шуме и онда труба дозива трубу. А када се дозову све трубе, као што чобан дозива изгубљену јагњад, онда цео оркестар овери да је стадо на окупу. И шта онда преостаје Златиборцу него да разбије чашу. Ваља се. Труба је симбол ужичког краја, а за трубачки таленат Мићо је говорио да је то „божији дар“. Он је изгледа био и божији човек јер зашто би га Бог узео у четрдесетој години живота и напону креативне снаге осим да свира драгачевски џез анђелима на небу. Иза трубачке легенде остали су наследници — синови Дејан и Дарко. Трубачи.
(www.riznicasrpska.net)
