Прочитај ми чланак
(Поводом текста „Мајстор манипулације”)
У свом одговору „Мајстор манипулације” („Политика”, 19. новембра), Миљенко Дерета доказује да део јавности „игнорише права других, одбија дијалог и прогони неистомишљенике”, као што сам написао у тексту на који реагује. Исти доказ пружају и други текстови објављени у међувремену на тему „Распетог Исуса” у Културном центру Новог Сада.
Насупрот мојој поруци да дилема између уметничких и верских слобода обавезује на дијалог и потрагу за мером, Дерета закључује да се једне слободе „морају бранити по сваку цену”, док за друге користи други аршин. Као и Иван Меденица у „Два слова о цензури” („Политика”, Културни додатак, 16.11.2013), он потпуно игнорише званично мишљење верских заједница којима припада више од 300.000 Новосађана, и своди га на мишљење појединца. Занимљиво је да Меденица доводи у питање мој дијалог са свим странама, а сам не жели ни да пита ни да саслуша.
На питања која сам покренуо: има ли уметник право да увреду намеће другима, морају ли порески обвезници да плате за то и да ли су протести против моје одлуке пре свега политички, Дерета, посланик ЛДП, не одговара уопште. На потпуно ћутање сам наишао и код Бранислава Димитријевића када сам га у „Утиску недеље” (17. новембра) питао зашто је моја одлука цензура. Након тога је објавио текст „Трбухозборац лоших икона” („Политика”, Културни додатак, 23. новембра) у којем нашироко разрађује оптужбу за цензуру, али чак и тада избегава да је образложи. Меденица иде најдаље, изричито тврдећи да оптужба „не треба да се доказује пошто је то очигледно”.
Од три сличне одлуке које сам навео (а које нико није назвао цензуром), Дерета прећуткује Европски парламент и галерију Озон, а на примеру Бруклинског музеја исправља моје тачне тврдње својим нетачним. Не, спор није трајао месец дана, већ шест, и јесте окончан нагодбом, након што се Ђулијани жалио на одлуку.
Када се одбију ове и многе друге слабости аргументације, најснажнији део ових текстова остају оптужбе. Попут оне за манипулацију, коју Дерета износи већ у наслову, као Радио 021 у вести „Фајгељ манипулише спомеником жртвама Рације” (29. октобра). Та медијска кућа је у међувремену, кршећи закон, одбила да објави одговор у којем аутор споменика, млади новосадски вајар Љубомир Шћепановић, побија „срамне оптужбе” и додаје: „Врхунац неправде је да ви који нисте урадили ништа за сећање на жртве блатите нас који смо урадили све. Једини који ’манипулише спомеником жртвама рације’ јесте Радио 021.”
Шта се дешава када чињенице и аргументи уступе место оптужбама? Дијалог умире, а почиње хајка. Неистомишљеник постаје непријатељ кога треба уништити „по сваку цену”. Оптужба „не треба да се доказује“, него да се понавља што гласније и што грубље: „цензор, манипулатор, фашиста”.
Проблем је што смрт дијалога значи и смрт грађанске опције. Јер дијалог и поштовање других су основне грађанске вредности. Смена власти у Новом Саду разоткрила је сву нетрпељивост и мржњу „Друге Србије”, чије перјанице се већ годину дана утркују у нападима на културну политику Српске Атине. Хајку на ћирилицу нису покренули екстремисти у Вуковару, већ грађански интелектуалци, новинари и странке у Новом Саду, тврдњама да је нови ћирилични лого Културног центра кукасти крст. Теофил Панчић је у тој ћирилици видео „нешто што је настало да би тријумфалистички симболизовало насиље, покоравање, нетрпељивост, инаџијство, надобудну скоројевићку простоту” („Латиница, ћирилица… фајгељица“, Дневник, 23. децембра 2012).
Димитријевић, бивши високи службеник у култури, у наведеном тексту позива читаоце да замисле његову колегиницу, једину жену у Градском већу Новог Сада, у сексуалном односу са српском хероином Милунком Савић. Ако се изругивање српском јунаштву и могло очекивати, вулгарни сексизам је новост и за овакву грађанску опцију. Вајар Шћепановић у поменутом демантију опомиње да су пређене све границе: „Ништа им није свето, чак ни жртве Холокауста.”
Куда грађанску опцију води овакво напуштање властитих начела већ знамо из примера националне опције. Јер и национализам значи љубав за своје, а не мржњу за друге. Мешање ова два довело је до пропасти „Прве Србије”, до те мере да национализам из деведесетих данас не заступа безмало нико, иако су многи од главних протагониста још увек активни у политичкој и интелектуалној јавности. И тада су почетак краја огласили прогони нових људи, након претходне смене деценија и власти.
Исти процес се пред нашим очима одвија с грађанским опцијом, такође производом деведесетих, само са другог крила комунистичке елите, која је о грађанским вредностима знала таман колико и о српству. Две опције повезује и неуспех у изградњи друштва и државе, и самодеструктивност: националистички изгубљени ратови са целим светом, грађанска самомржња према свему српском. Зато и не чуди што ће обе пасти на исти начин: сечењем гране на којој седе.
Завршетак овог процеса коначно ће омогућити смену генерација у српској политици. Самоуништење посткомунистичких кадрова из деведесетих ослободиће простор за нове људе и нова, аутентичнија схватања и националног и грађанског.
Директор Културног центра Новог Сада
(Политика, фото: Ненад Михајловић)
