Прочитај ми чланак
Филм „’71” Јана Деманжа оставио најснажнији утисак у првим такмичарским данима, Вендерсов 3 Д „Катедрале културе”, сага о Ив Сен Лорану и опсадно стање због Џорџа Клунија.
На Потсдамер плацу, у и око Берлинале паласта, у „Гранд хотелу Хајат” у којем је главна конференцијска дворана, обезбеђење је појачано. Ваља одбранити омиљену холивудску звезду и његове компањоне Мата Дејмона и Билија Мареја, од стампеда обожаватеља.
Џорџа Клунија, глумца, сценаристу и редитеља са „титулом” америчког националног блага, сви воле, и жене и мушкарци, а он се са толиком љубављу носи прилично стрпљиво, уз увек пријатан осмех.
Клуни у главном програму, али ван конкуренције, представља свој пети ауторски филм – „Операција: Чувари наслеђа” (ово је српски дистрибутерски наслов), хумором обојену ратну драму рађену у стилу старе школе ратног филма, по рецепту „Топова Навароне” или „12 жигосаних”. Међутим, у Клунијевом „ТThe Monuments Men”, како гласи оригинални наслов филма, нема ничег тако монументалног. Више је ово „ушећерени” и самодопадљиви портрет америчких ратних хероја, групе војника чији је задатак да спасу европско уметничко благо покрадено од стране нациста, које Клуни (и он је један од њих) амбициозно представља тако да је јасно да покушава да понуди нови поглед на Други светски рат, иначе један од најфилмованијих догађаја у 20. веку.
Све жртве спасилаца покраденог културног наслеђа, падају у воду, када се у филму обзнањује хорор холокауста, после чега судбине неколико слика и скулптура мало кога више интересују. И управо на дилеми: вредност људског живота – вредност уметности као културног наслеђа, Клуни покушава да изгради поенту филма. Нажалост, неуспешно.
Међу првим такмичарским филмовима, у првим такмичарским данима, најснажније се издвојио британски филм „’71” дебитанта Јана Деманжа (рођен у Француској, живи и ради у ВБ), узбудљиви и динамични егзинстенцијалистички ноктурно о скривеним идентитетима, о параноји оних које форсирају да заузму страну, филм од ког гледаоца подилазе жмарци. Радња филма смештена је у Северној Ирској, у ратној зони подељеног Белфаста, уочи најтрагичнијих догађаја 1971. године, у једној (од многих) крвавих ирских ноћи током које се, осим личне трагедије још голобрадог британског војника заборављеног и остављеног током акције, приказује и сва злосрећна судбина Ираца.
Оних, подељених на лојалисте (протенстанти) и непријатељске бунтовнике (католици), на уличне банде, унутрашње секте, издајнике, доушнике, очајнике свих боја и страна. Клаустрофобичне и мрачне улице Белфаста поприште су немилосрдног лова на човека, а са платна као да се шири мирис, крви, паљевине, барута. Много је филмова снимљено на ову тему, међу њима и сјајни Гринграсов „Крвави понедељак” и Лоучов „Ветар ће зањихати јечам”, али Деманжов „’71”, уноси у ову филмску тему доста свежине и снаге, постижући универзалну антиратну параболу…
И два (од четири такмичарска) немачка филма, оставили су сасвим повољан, али не и сасвим задовољавајући утисак. Филм „Џек” Едварда Бергера, прича о прераном, присилном, сазревању десетогодишњег берлинског дечака, који са маленим братом живи уз незрелу и крајње неодговорну, самохрану мајку, подсећа на бледу копију филмова браће Дарден. Малени глумци су добри, пружају све што се од њих редитељски захтевало, а онај који највише „шкрипи” је управо Бергер, који у потенцијално занимљиву причу, не уноси и неопходну драму.
С друге стране, у филму „Вољене сестре” Доминика Графа, драме је на претек током пуна три сата трајања ове историјске љубавне драме о филозофу и песнику Фридриху Шилеру и његовој љубави према Каролини Ленгефелд, али и према њеној сестри Шарлоти. Богато костимирана филмска биографија, која ће задовољити Шилерове поклонике…
Са становишта глуме Фореста Витакера и Бренде Блетин и раскошне фотографије предела Тексаса и Новог Мексика, ни француско-алжирско-амерички филм Рашида Бушареба (француског глумца и редитеља алжирског порекла) није за подцењивање. Сама поставка приче о бившем робијашу, који по изласку из затвора (у којем се преобратио у муслимана и искајао своје грехе) покушава да живи мирним животом далеко од невоља, али га на том путу стално чекају препреке у виду „утвара” из прошлости (локални шериф, кога глуми Харви Кајтел и бивши компањон који га је и увалио у невољу), није много оригинална нити убедљива. Много бољи филм под истим називом, био је онај из 1973. писца и редитеља Хозеа Ђованија, са Аленом Делоном у главној улози…
У угледном паралелном програму Панорама, све је почело са филмом „Ив Сен Лоран” Жалила Леспера, филмованом биографијом иконе модног дизајна, од његових алжирских дана (Лоран је рођен у Алжиру), до његове недавне смрти. Лесперов филм открива и много до сада непознатих детаља из живота краља моде, фокусиран је на његове проблеме са опијатима и маничном депресијом од које је боловао, на његов раскалашан живот пун модних изазова и на његову дугогодишњу љубавну везу са Пјером Бержеом са којим је дочекао дубоку старост…
У Панорами специјал, 3 Д филмски документарац снимљен под патронатом легендарног Вима Вендерса, који се у чаролије и могућности треће димензије заљубио још док је снимао „Пину”. Окупивши око себе своје колеге који нису до сада искусили рад у 3 Д техници (међу њима су и Мајкл Медсен и Роберт Редфорд), Вендерс је задао тему – „Катедрале културе”. Као одговор добијен је омнибус о вансеријским грађевинама које су дом културним догађањима.
Вендерс тако представља здање Берлинске филхармоније (чудо модерне архитектуре), а остали аутори и Националну библиотеку Русије тог богатог храма књиге, зграду Опере у Ослу, Центар Помпиду у Паризу, затвор Халден као најхуманији затвор на свету, Институт Салк у Калифорнији као манастир биолошке науке… Ове културне катедрале, уз све чаролије које омогућава трећа димензија, нуде и одговор како се позната здања рефлектују на универзалну културу и чувају нашу колективну меморију. Још један Вендерсов филмски споменик културе…
