Уметност је непотребна. Њена сврха је да забавља буржоазију. Док та буржоазија у једном тренутку не схвати да је у проблему, да је – на пример – у земљи много бесних и гласних. Тада ументост игра нову улогу. Сада служи као пример једне декаденције, она је паразитска, ништа не производи и лумпенпролетаријат новог доба нове и све бедније Србије треба подсетити на те нераднике, што се – бескорисни – буне, а овамо се по читав дан само сликају у новинама и љуте сиротињу својим гламуром.

У том смислу, ову улогу ће најбоље одиграти (хтели не хтели) глумци. Они ионако само нешто глуматају. Изложени су, сликају се више од осталих. А народ одлично зна, кад се нечија слика појављује у новинама – тај је пун пара.

Да не дужим, ради се о штрајку, најави штрајка глумаца позоришта Атељеа 212 и великој подршци коју су добили од колега из других позоришта, од музичара, звучних и мање звучних имена, оних које народ сматра богаташима и оних за које није чуо.

НЕКИ НОВИ КОЛХОЗИ Наизглед, ради се о побуни глумаца једног позоришта (за град Београд не баш небитног) који траже смену неког Кокана Младеновића. Вест о томе обилази сајтове српских медија и често је засута коментарима оних од којих та рука која пише и брише текстове ствара нови лумпенпролетаријат. Већина љутих на глумце и њихов гламур и њихову размаженост никада није чула за Кокана. Али они бране Кокана, нападајући глумце. Постоји она прича о стокхолмском синдрому, где жртва брани угњетача, а окреће се против сапатника. Кокан, небитан скоро колико и глумци, није угњетач светине која се наљутила на глумачку размаженост. Он је само испостава, шеф станице у бестрагији, последњи у низу, службеник бачен у неку забит. Далеко од великих послова. Исто тако, далеко од посла којим је можда желео да се бави када се и сам једном уписивао у уметнике.

Међутим, не ради се ни о каквом Кокану. Ради се о идеји да позоришта постану приватне фирме које неће имати своје ансамбле и где ће се радити по уговору. То, даље, значи да се уметници који раде по пројекту међусобно неће ни познавати ни међусобно штитити, него ће почети да личе на пацове који се отимају о послове, не замерајући се при томе никоме ко би могао да им буде од користи. Даље, то значи да ће позоришта споља личити на (а све више и личе) на рекламне паное којекаквих и којечијих предузећа, где ће (ко зна која и каква) публика имати да види ревијално извођење понеког комада, после којег ће моћи да дегустира најновији сок, намаже лице кремом против бора од лажног смеха, поједе хамбургер. Глумци ће поново бити подобни, они који преживе трку пацова, и једини проблем – истина небитан – биће то што више неће бити правог гледаоца.

ХУШКАЊЕ СИРОТИЊЕ НА СИРОТИЊУ Постоји још један феномен, или тачније метод, у целој овој отужној причи где гладан народ пљује бахате глумце. Нахушкати сиротињу на сиротињу, скренути пажњу с битног на споредно, разбеснети неког злосрећника који је једва платио Интернет причом о некаквим непостојећим баснословним зарадама глумаца. Не треба злосрећник; тај, силом прилика претворени конзумент вести у лумпенпролетера, да буде бесан на градоначелника. Или премијера. Или председника. Или министра за културу. Он треба да буде бесан на свог комшију, глумца. Оног истог уз чије је улоге провео неке лепе сате, одмарао душу гледајући га на ТВ или скидајући филмове с тог једва плаћеног Интернета.

НАЦИОНАЛНО ОСВЕШЋЕНИ КРИТИЧАРИ А постоји, у овој ружној представи и још један феномен. Национално освешћени конзумент вести о бахатости културних прегалника резигнирано ће закључити: Па да, а половина вас је изигравала мечке током предизборних циркуских тачки и ето вам сад ваши, и тако вам и треба. И биће у праву. Али ће сасвим промашити тему. И време. Нема њихових, нема наших и свако ко каже то су ваши – не зна, није схватио да не живи у држави у којој су на власти икада били његови. Било је неких који су могли да скидају представе с репертоара, па је онда дошао рат и нико се није много бавио тиме шта раде неки небитници по позориштима, па је онда дошла демократија и нема забрањених представа, али има забрањеног мишљења о представама. Нема критике, има само шапутања, конспиративног, неподобног и оног које тужно подсећа на слику где је неко од људи направио мишеве и сатерао их у рупе, да тамо међу собом нешто цијучу. Далеко од јавности. Национално освешћени конзумент вести о бахатим уметницима, дакле, не само да није освешћен него је питање да ли је уопште схватио где живи, која је година, гледа ли тај вести на телевизији, разуме ли ишта од онога што слуша.

ОТПУШТЕНИ И РАДНИЦИ И ГЛУМЦИ Сви ти људи које напада симулација неког воx попули јер не постоји глас народа и коментари су на оном једва плаћеном нету с почетка симулирани исто колико и вести – нису ништа друго до оне хорде отпуштених радника из приватизованих фабрика. Само их је мање. И јефтинији су. И нису ништа друго, до лица за која се тај отпуштени из приватизоване фабрике везао, пратио неке серије, смејао се и био радознао – како ли живи тај с екрана. Живи слично. Само је други занат изучио. И понекад се слика за новине.

БУРЖУЈИ ИЗ РЕЗЕРВАТА И како она буржоазија с почетка не би остала да виси као неиспаљени метак поменуте пушке, допустићу себи да свратим у сећању на Косово. На тренутак. У Ораховац. Били су неки глумци, док је тај резерват још био ограђен жицом, и поставили некакву импровизовану позорницу насред трга. И народ се скупио. Жене обукле најлепше хаљине, и децу упарадиле, мушкарци извукли сакое, понеки и шешир ставио на главу. Деде дошле, са штаповима. И бабе, у црнини. Сјатио се, народ, стрчао низ стрме улице, и то је била парада. Начас су сви заборавили на униформисане војнике чије оружје није никога заштитило, и на жицу, и на то да сваког часа може да падне киша. Или бомба. То је буржоазија којој је потребно позориште. То су они што недељама, месецима, понекад деценијама понављају реплике својих глумаца које су запамтили гледајући своје представе, њима намењене. О њима писане.

СНИМАЈТЕ РЕКЛАМЕ Да су ти и такви ансамбли били растурани, да се за те и те глумце није писало то и то, да редитељи и други неважни људи нису знали да баш тај и тај глумац треба да игра ово или оно – овај народ не би имао чак ни сећање на своје позориште. Биле би то хладне представе које раде неки корпоративни типови, окружени хордом својих уметника. Који више не би били наши. Били би, и биће, њихови. А онда могу слободно да затворе позоришта, баш као и фабрике, и да ангажују понеког глумца да рекламира кока-колу без шећера или кафу без кофеина – неку тамо, која није наша. Као ни та лица с реклама.

 

( Нови Стандард, Балкан магазин )

Ознаке: Ана Радмиловић, Атеље 212, глумци, штрајк